Екстремисти које је свет прихватио као државнике
Сиријац Ахмед ал-Шара најновији је пример у дугом низу људи који су били обележени као терористи, али према којима се на крају поступало као према легитимним политичким вођама.
Неколико земаља, међу њима САД, Велика Британија и Турска, успоставило је дипломатске односе са де факто владаром Сирије Ахмедом ал-Шаром.
Он је сада званично именован за привременог председника земље, јавили су сиријски медији.
Упостављање дипломатских односа са новим сиријским вођом уследило је упркос што је оружана група коју предводи, Хајат Тарир ал-Шамс (ХТС), била проглашена терористичком групом у многим државама због ранијих веза са Ал Каидом.
САД су недавно отказале награду од 10 милиона долара коју су нудиле за хватање Ал-Шаре.
Ал-Шара (који је претходно био познат под надимком Абу Мухамед ал-Џолани) могао би да се придружи читавом низу људи проглашених терористима, према којима се на крају поступало као према легитимним политичким вођама.
Ово су још четири славна примера из читавог света.
- Какви су односи Србије и земаља Блиског истока
- Нови сиријски вођа је политички верзиран, али хоће ли успети да одржи обећања - анализа ББЦ уредника
- Лидер ХТС-а није једини играч у будућности Сирије која се убрзано мења
Менахем Бегин - од лидера Иргуна до лауреата Нобелове награде
Менахем Бегин је био израелски премијер који је потписао мировни споразум са египатским председником Анваром Садатом 1978. године, окончавши 30 година непријатељстава две суседне земље.
Овај договор, познат као Споразум из Кемп Дејвида, донео је обојици лидера Нобелову награду за мир.
Међутим, Бегин је 1940-их био вођа Иргуна, јеврејске оружане групе која је нападала и британске власти и Арапе у Палестини пре настанка савременог Израела.
Рођен 1913. године у бившој царској Русији, Бегин је студирао право у Пољској, где се придружио Јеврејском омладинском покрету, делу тврдокорног Ревизионистичког ционистичког покрета који је предводио Зев Јаботински.
У Другом светском рату заробиле су га совјетске снаге и поставиле у пољску војску да се бори против Немаца.
По напуштању војске и пресељењу у Јерусалим, постао је лидер милитантне групе Иргун Зваи Леуми (Национална војна организација) која је подривала британску власт у Палестини.
Иргун је 1946. године бомбардовао хотел Краљ Давид у Јерусалиму, убивши 91 особу.
Две године касније, група је учествовала у убиству мноштва Палестинаца у граду Деир Јасину, надомак Јерусалима.
Гласине о овоме убрзале су арапски егзодус из Палестине непосредно пред оснивање Израела.
После настанка Израела у мају 1948. године, Бегин је постао вође десничарске партије Херут, а 1977. године је постао израелски премијер као вођа савеза Ликуд.
Исте године је Бегин започео мировне преговоре са египатским председником Анваром Садатом.
Они су кулминирали Споразумом из Кемп Дејвида 1978. године, кад је Египат постао прва арапска земља која је признала Израел.
Нобелова награда за мир додељена је 1978. године заједнички Бегину и Садату за њихове доприносе миру на Блиском истоку.
Међутим, избили су толико насилни протести против Бегина кад је посетио норвешку престоницу Осло да прими награду да је церемонија морала бити пресељена под окриље тврђаве Акершус.
Три деценије пре него што је Бегин постао лауреат Нобелове награде за мир, британске власти у Палестини нудиле су награду у висини од 50.000 долара за његово хватање као траженог терористе.
Јасер Арафат - од „борца за слободу&qуот; до творца мира са Израелом
Бивши палестински лидер Јасер Арафат постигао је 1993. године Споразум из Осла између Израела и Палестине, који је довео до настанка Палестинске управе (ПА) и дао Палестинцима самоуправу у Појасу Газе и делу Западне обале.
Арафат је постао први председник Палестинске управе 1994. године, а на том положају је остао све до смрти 2004. године.
И он је добио Нобелову награду за мир.
Арафат је рођен 1929. године у египатској престоници Каиру.
Његов отац је био палестински трговац.
Као студент у Египту, одлучио је да отпочне оружану борбу против Израела да би поништио оно што су Палестинци звали Накба, илити Катастрофа, из 1948. године.
Она се догодила кад је основана држава Израел, а неких 750.000 Палестинаца било присиљено да побегне из властитих домова.
Арафат је крајем 1950-их био суоснивач Фатаха - Покрета за ослобођење Палестине - заједно са колегама изгнаницима и постао је шеф његовог војног крила.
Од децембра 1964. године, изводио је герилске нападе на Израел са суседних територија.
Арапска лига, организација арапских држава на Блиском истоку и у Северној Африци, изгласала је 1969. године Арафата за вођу Палестинске ослободилачке организације (ПЛО).
Током читавих 1970-их и 1980-их, фракције ове групе вршиле су атентате, бомбашке нападе и отмице.
Арафат никад није коментарисао те епизоде, али је тврдио да одбацује тероризам.
Описао је самог себе као „борца за слободу&qуот;.
Године 1974, у Генералној скупштини УН рекао је да је дошао „носећи у једној руци маслинову гранчицу, у другој пиштољ борца за слободу - не дозволите да ми маслинова гранчица испадне из руке&qуот;.
САД су 1987. године прогласиле ПЛО терористичком организацијом и забраниле Арафату улазак у земљу.
Годину дана касније, Арафат се јавно одрекао тероризма у име ПЛО.
Он се 1993. године помирио се са Израелом и признао његово право на постојање у Споразуму из Осла.
У замену су Палестинци добили самоуправу у Појасу Газе и део Западне обале под Палестинском управом.
За то је добио Нобелову награду за мир.
Кад је Арафат умро, представници из више од 50 земаља, међу њима и САД, дошли су на његову сахрану у Каиру.
- Израел и Палестинци: Све што треба да знате о дугогодишњем сукобу
- Минхен 1972: Септембарски дани после којих више ништа није било исто
- Решење о две државе: Да ли је то кључ за мир на Блиском истоку
Мартин Мекгинис - командант ИРА који се руковао са краљицом
Мартин Мекгинис је био виши командант Привремене ИРА (Ирска републиканска армија), која је изводила терористичке акте у Северној Ирској од краја шездесетих до деведесетих, чији је циљ био окончања британске владавине у Северној Ирској и довођења до уједињења Ирске.
Међутим, након његове улоге у постизању Споразума на Велики петак 1998. године, који је привео крају три деценије насиља познате као Невоље, Мекгинис је постао заменик премијера Северне Ирске.
Мекгинис је рођен 1950. године у осиромашеној области Лондондерија по имену Богсајд у Северној Ирској и придружио се ИРА крајем шездесетих.
Кад су британски падобранци 1972. године убили 13 људи током Крваве недеље у Лондондерију, био је други по команди у ИРА у том граду.
Каснија истрага показала је да нико од убијених људи није представљао никакву претњу по војнике.
Мекгинис је био затворен 1973. године, након што је ухваћен близу аутомобила који је носио експлозив и 5.000 комада муниције.
Оптужен је да је стајао иза убиства више доушника и талаца, а тврди се да је унапред знао за бомбашки напад на Дан сећања у Енискилену у Северној Ирској 1987. године, у ком је погинуло 11 људи, а било рањено још њих 60.
Он је то негирао.
Међутим, учествовао у преговорима са британским агентима, утрвши пут примирју са ИРА-ом и мировном споразума познатом као Споразум на Велики петак.
Након што је постао заменик премијера Северне Ирске, осудио је дисидентске републиканце који су наставили са насиљем „као издајнике ирског острва&qуот;.
Сусрео се са краљицом Елизабетом Другом више пута, рукујући се са њом.
Био је то знак колико су се времена променила.
ИРА је 1979. године убила краљичиног рођака лорда Луиса Маунтбатена, док је пловио рибарским бродићем уз ирску обалу.
Густаво Петро - члан герилске групе који је постао колумбијски председник
У његовој 62. години, Густаво Петро је 2022. изабран за председника Колумбије - био је први левичар који је икада постао шеф ове државе.
Међутим, он је такође био члан покрета 19. април (М-19), једне од најнасилнијих оружаних група у земљи, и боравио је у затвору због поседовања оружја.
Густаво Петро је одрастао у Зипаквири, сиромашном граду са рудником соли близу престонице Боготе.
У 17. години, док је студирао економију на универзитету у Боготи, учланио се у М-19.
Била је то герилска група названа по датуму председничких избора из 1970. године у Колумбији, за које су многи на левици сматрали да су били намештени.
Припадници М-19 ископали су 1979. године тунел све до војне базе у Боготи и украли велику количину оружја.
Годину дана касније, група је упала у амбасаду Доминиканске Републике и држала за таоце 50 људи који су били присутни на коктелу.
Петро је негирао да је учествовао у било каквом насилном чину.
Међутим, он је 1985. ухваћен са муницијом и експлозивом код себе.
Говорио је да су му они били подметнути и тврдио је да је био мучен после хапшења.
Одслужио је 18 месеци у војном притвору и у затвору.
Док је Петро боравио у затвору, М-19 је извео до тада најкрвавији чин, упавши у Палату правде у Боготи, када је држао стотине људи за таоце.
Колумбијске оружане снаге водиле су 27-часовне борбе за поновно заузимање зграде током којих је погинуло скоро 100 људи.
М-19 се демобилисала 1990. и постала легитимна политичка партија, Демократски савез М-19.
Петро је постао члан конгреса, сенатор и градоначелник Боготе.
Победио је на председничким изборима 2022. године.
- Мосад: Када је израелска обавештајна служба била успешна, а када није
- Наводна припадница Фракције црвене армије приведена после 30 година у бекству
- Шта је ИСИС-К
ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.
Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук
(ББЦ Невс, 01.30.2025)
