ЕУОбзервер: Историја неће опростити западним лидерима који су на Вучићевој страни

Док широм Србије јача грађанска акција за демократске стандарде и владавину права, Брисел остаје на аутопилоту, практично стајући на страну ауторитарног председника Александра Вучића насупрот студентима који предводе протесте, уз наставак празних прича о процесу проширења ЕУ, пише ЕУ Обзервер.

Под насловом "Зашто ЕУ игнорише студентске протесте у Србији", оснивачи Савета за политику демократизације из Берлина, Курт Басенер (Курт Бассуенер) и Тоби Вогел (Тоби Вогел) наводе да заједно са Украјином и Грузијом, где такође траје народно мобилисање против још једног Москви наклоњеног, аутократског режима, Србија представља демократску линију фронта.

Та борба одоздо има огроман регионални и европски значај. Током 12 година владавине, председник Вучић је свој режим учинио предводником модерног европског десничарског реваншизма, примарним покретачем регионалне нестабилности на Балкану, центром руског и кинеског утицаја и ометања, као и магнетним полом за савремени крајње десни етнонационализам и геноцидну идеологију, оцењује се.

У тексту се подсећа да су протести покренути након погибије 15 људи у урушавању надстрешнице железничке станице у Новом Саду 1. новембра и додаје да су то најновије у низу демонстрација које су почеле још 2016. године, након незаконитог рушења београдског насеља како би се направио простор за пројекат Београд на води.

Повезница свих каснијих протеста је очигледна: широко распрострањено неповерење у власт која је чврсто у рукама Вучића и његове странке, унутар државног апарата који је већ пре његовог доласка на власт био изразито централизован. Србија је, много пре несреће на новосадској железничкој станици, показивала јасне знаке заробљене државе, оценили су аутори.

Однос САД и ЕУ према ненасилним протестима предвођеним студентима практично је исти, указали су Басенер и Вогел. Подсетили су да је генерални директор Европске комисије за проширење Герт Јан Копман, како је пренела режиму наклоњена Политика, представницима српског цивилног друштва рекао да ЕУ "неће прихватити нити подржати насилну промену власти у Србији" док је специјални изасланик Доналда Трампа Ричард Гренел казао да САД не подржавају"оне који подривају владавину права или насилно преузимају државне институције", игноришући чињеницу да је једина употреба силе долазила од присталица режима против демонстраната.

У понедељак 27. јануара, шефица европске дипломатије Каја Калас изјавила је да је "стабилност" приоритет Европске уније на Балкану – што у пракси значи подршку онима који тренутно држе власт. Парадоксално, ова порука одражава ставове Русије и Кине. Вучићеви невешти покушаји да демонстрације и генерални штрајк представи као"обојену револуцију" нису наишли на одјек међу грађанима Србије, али јесу у Москви, указују аутори.

Студенти и грађани Србије имају пуно право да се осећају изданима од стране оних који се декларативно залажу за демократске вредности, а одбацују оне који се боре за њихову стварну примену.

Запад очигледно настоји да заштити своја улагања у Вучића, упркос природи његове владавине – или њеним дестабилизујућим ефектима на регион. Међу бенефитима су већ поменути уговор о ископавању литијума,"стављање оружја на располагање Украјини" преко посредничке продаје, као и продаја борбених авиона "рафал". Осим тога, зет Доналда Трампа, Џаред Кушнер, инвестира у хотелски пројекат на месту зграде Генералштаба у Београду, коју је НАТО бомбардовао 1999, додаје се.

Ова политика, указују аутори, заснива се на концепту Србије као регионалне силе и наводног "фактора стабилности, а чак ни напади на суседне земље, организовани са српске територије, нису уздрмали фактичку политику попуштања ЕУ према Вучићу.

Успех у свргавању Вучића и покретање системских промена послало би недвосмислену поруку крајњој десници широм Европе и Северне Америке: Србија је постала узор за културне ратнике екстремне деснице, али људи су јасно видели трулеж коју је та идеологија донела, истичу аутори.

Солидарност одоздо, заснована на захтевима за институционализацију достојанства – моћ народа – управо је оно чега се плаше и они који шире наративе који подстичу поделе и они који од њих профитирају.

Србија не може да се суочи са својом прошлошћу и изгради истинску будућност под тренутним руководством - она је главна реваншистичка сила на простору бивше Југославије.

Систем регионалних сукоба, с епицентром у Босни и Херцеговини и на Косову, који укључује све суседе Србије осим једног (Албаније), не би могао да опстане без политике засноване на жаљењу и територијалних претензија из Београда, утемељених у доктрини Српски свет.

Практична сарадња "етаблираних демократија" са Вучићевим режимом, изузев неколико принципијелних посланика у европском и националним парламентима, срамотан је показатељ тренутног стања. То је морбидни симптом слабљења демократских "антитела" у политичком телу Европе – знак системске инфекције.

Протести у Србији за правду, достојанство, демократију, одговорност и владавину права заслужују подршку од свих искрених демократа широм света, истиче се и додаје да је до сада солидарност углавном долазила из региона, укључујући Сарајево, Загреб и Вуковар.

Ови протести можда нису пресудни за судбину европске демократије, али могли би бити за Србију – са широким регионалним последицама. Ово је најбоља прилика од 2000. године за пробој у том правцу.

Да би остала доследна својим вредностима и истовремено заштитила своје дугорочне интересе, Европска унија мора да усвоји политике које ће омогућити истински демократску и репрезентативну Србију – државу која је одговорна својим грађанима и ангажована у позитивним односима са суседима.

То подразумева не само промену у тону порука из ЕУ, већ и независну ревизију неуспешне политике проширења – нешто за шта Унији недостаје политичка воља да сама спроведе – као и обавезивање на поштовање њених резултата.

Историја неће опростити западним лидерима који подржавају реакционарне снаге – или остају по страни, закључују Вогел и Басенер у ЕУОбзерверу.

(Бета, 02.02.2025)