Преминуо Теофил Панчић, новинар и писац 'непоновљиве реченице'

Колумниста и писац Теофил Панчић преминуо је после дуге и тешке болести у Новом Саду, објавила је редакција магазина Време.

Панчић је био редовни колумниста Времена од 1993, активан као књижевни критичар и уредник рубрике културе.

У занату који „умире у директном преносу&qуот;, он је упорно доказивао да ће можда, једном, некада, неким чудом, професионално, врхунски писано новинарство преживети, каже Емир Имамовић, писац и некадашњи уредник босанскохерцеговачког недељника Дани.

„Теофил је посветио живот ономе што одавно није на некој цени, те је и због тога био џентлмен.

„Водити унапред изгубљене битке, посебно на постјугославенском простору, морални је задатак који је извршавао све док га душа није напустила&qуот;, додаје за ББЦ на српском.

• Дејан Анастасијевић: Неизмерни губитак и вечни понос
• НИН-ова награда: Роман године је „Пас и контрабас&qуот; Саше Илића
• Ћосић, Кустурица, Момо Капор: Сме ли уметник са Балкана да се бави политиком

Громобран и радост

Рођен је у Скопљу 1965. године.

Као дете војног лица, део детињства провео је у Пироту, а потом се сели у Загреб, град који га је формирао.

Од раних 1990-их живео је на релацији Београд – Нови Сад.

Емир Имамовић указује да је Панчић говорио „како човек може имати само један дом, а када га напусти све остало су му - станови&qуот;.

„Његов дом је био Загреб из којег је отишао када је од онога што је писао, постало важније његово име и презиме.

„Тако је хрватско новинарство први пута изгубило Теофила Панчића, а српска јавност добила некога ко је увек спреман да пљуне истину у очи и због тога, уз остало, буде претучен&qуот;, каже овај писац.

Теофила Панчића крајем 1990-их упознаје филозоф Иван Миленковић који, за ББЦ на српском, каже да је реч о једном од најпаметнијих људи које је упознао.

„Ни од кога нисам научио као од њега, а да је моја генерација - то је чудно и невероватно.

„Он је на један специфичан начин успевао да споји јавни лик са приватним&qуот;, додаје његов колега из Времена.

За пријатеље који су били јавне личности, Панчић је, каже Миленковић, био врста громобрана, јер се врло често све сваљивало на њега да би њих промашило, а у интимној сфери „за нас је представљао радост&qуот;.

Духовитост и игре речи

Теофил Панчић објављивао је текстове и колумне у многобројним медијима на Балкану међу којима су: Слободна Европа, Јутарњи лист, Наша Борба, Аутономија, Република, Глобус, Дани, Сарајевске свеске, Дневник и.

Говорио је да југословенско наслеђе и даље живи и траје у креативном смислу, а да је у друштвеном, културном и политичком најпрогресивније.

Сматрао је и да постоји југословенска књижевност и да ће је бити и у будућности, „звали је или не звали тако&qуот;.

„Језик је као вода, увек нађе пут&qуот;, изјавио је 2019. године.

Аутор је више од 20 књига, махом збирки есеја, међу којима се издвајају: „Урбани бушмани&qуот;, „Чувари бенгалске ватре&qуот;, „Особени знаци&qуот; и кратки роман „39 дана јуна&qуот;.

Добитник је бројних домаћих и регионалних награда, као што су „Југ Гризељ&qуот;, „Витез позива&qуот;, „Срђан Алексић&qуот;.

„Слободно могу рећи да је био велики писац, иако је 99 одсто енергије и снаге улагао у текстове који су се објављивали у новинама.

„Теофилови неологизми (кованице), калабури, игре речи ушле су чак у научне књиге, а проучавали су их људи попут професора Ранка Бугарског, који су се бавили језиком&qуот;, указује Миленковић.

Духовитост, којом је пленио Панчић, учитавала се у његове текстове, али се можда највише издвајао по непоновљивој реченици, каквом нико није писао на овом језику, додаје.

хттпс://твиттер.цом/правац_хамбург/статус/1886687273837555967

хттпс://твиттер.цом/ИВејвода/статус/1886689165321933032

хттпс://твиттер.цом/фреехандмеистер/статус/1886695292830912513

Одлазак Теофила Панчића пркоси пароли да нема незаменљивих, пише у саопштењу недељника Време.

Неколико година је био председник жирија за престижну Нинову награду.

„За Теом могу плакати са обе стране границе и између, у Босни и Херцеговини, у којој је, барем у неким њеним деловима, и ликом и делом заступао оно што је контраеволуција мрвила&qуот;, каже Емир Имамовић.

Теофил Панчић је за хрватског новинара Бориса Дежуловића „најбољи међу нама&qуот;.

„Одласци људи као што је он тумаче се божјом вољом да око себе окупи најбоље, или једноставним законом физике по којему такви најбрже изгоре, јер се у зла доба врлина брзо троши&qуот;, каже Дежуловић за ББЦ на српском.

О Панчићу и његовој браћи Најбољима, не говори у прошлом, него у садашњем времену.

„Теофил нигде није отишао, и када све ово прође и постане прашњава историја, остаће иза доба злог само он и његова браћа из рода Најбољих, јер најбољи међу нама, схватили сте, не иду никуда.

„Лагали су вас да опстају само најјачи, то, како видимо ових фебруарских дана, није тачно - опстају и остају најбољи&qуот;, каже Дежуловић у писаном одговору за ББЦ на српском.

Одлазак Теофила Панчића попут звезде падалице која оставља траг због трења и атмосферског отпора, описује он.

„Због отпора најбољи изгарају и остављају неизбрисив траг, олакшавајући пут осталима. Сад њиховим трагом, само равно напред&qуот;, пише Дежуловић.

Водити унапред изгубљене битке на постјугославенском простору је морална задаћа коју је Теофил Панчић извршавао све док га душа није напустила, каже Имамовић.

Иза Теофила Панчића нису остале рупе, већ кратер, који можда и не би требало попуњавати, каже Миленковић.

„Да бисмо знали ко је ту био и због чега&qуот;, закључује.

• Преминуо лингвиста Ранко Бугарски
• Преминуо чувени филолог Иван Клајн
• Одлазак новинара Милоша Васића, једног од оснивача недељника Време

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 02.04.2025)