Косово: Како се живи јужно од Ибра

Сеоским друмом прође тек по неки аутомобил, док у околним њивама један усамљени трактор језди пољем.

Неколико омањих задруга је затворено, под кључем је и амбуланта, свеже окречена.

„Све је теже и теже, нема опстанка, млади одлазе, остајемо ми старији, нема овде живота.

„Људи чекају, нико више и не зна шта се чека, докле се чека&qуот;, говори Златко Васић, мештанин села Партеш на Косову, за ББЦ на српском.

Прошло је четврт века од НАТО бомбардовања Југославије, седамнаест година откако је Косово прогласило независност, али последице нерешених проблема Београда и Приштине видљиве су свуда.

Партеш је на 20 километара од Гњилана, одакле су бежали и Албанци и Срби, дојучерашњи суседи.

• Случај Панда: Четврт века ћутања о убиству шест младића у Пећи
• Колико је мање Србије на Косову
• Две деценије мартовског насиља на Косову које је мењало животе и политике

Током 78 дана, колико је бомбардовање трајало, у овом селу Косовског поморавља нико није страдао, али се свакодневни живот драстично променио.

Седамсто Срба, колико мештани тврде да их је данас у селу, има и српска и косовска документа, плаћају рачуне комуналним службама Косова, а евро је једина валута.

„Код нас ти је све дупло, дупла документа, дупли живот&qуот;, каже 64-годишњи Васић за ББЦ на српском.

У овом селу ни пре сукоба није било албанских становника, као ни данас, подаци су ранијих пописа.

Пошто су рафови у омањим продавницама празни, за основне намирнице Партешани морају у Гњилане, где је од 17.000 Срба, колико их је било пре 1999, остало неколико десетина.

'Поштовали смо се'

Шћућурен између два брда, Партеш се пружа у долини реке Биначке Мораве.

До села се стиже комбијем из Ниша, који саобраћа радним данима два пута дневно, у оба смера, а викендом само једном, увече.

После административног прелаза Кончуљ, смењују се ливаде и куће на којима се вијоре албанске и косовске заставе.

У Гњилану је и пре сукоба живело већински албанско становништво, а и данас су називи

улица и институција искључиво на албанском.

Златко Васић је годинама у Гњилану радио као ватрогасац.

У његовој јединици било је пет Срба и шест пута више Албанаца, али „никада се није десило да се неком опсује мајка&qуот;.

„Живело се добро, поштовали смо се&qуот;, сећа се 65-годишњи Васић.

Према подацима Хјуман рајтс воча, током бомбардовања, Милошевићеве безбедносне снаге протерале су више од 850.000 Албанаца са Косова.

Када се по завршетку НАТО бомбардовања са Косова повукла српска војска и полиција, за њима су кренуле и хиљаде српских цивила, у страху од одмазде албанског становништва због почињених злочина.

Међу онима који су остали су Мирослав и Драгиња Јовановић.

„Било је тензије, али не и страха, ми смо и пре бомбардовања живели нормално, кретао си се где год да си хтео и кад год си хтео&qуот;, прича Јовановић који је тада живео и радио у Гњилану.

Његова супруга Драгиња и данас памти колоне Албанаца из околних села како се сливају друмом.

„Видимо најлоне, ствари и ми плачемо. Обичан народ је тај који страда.

„'Тако су и наша деца одлазила', 'ни они немају мир' помишљала сам, али неки Албанци су се после и вратили, а наши нису&qуот;, прича за ББЦ на српском.

'Балкан ти је проклет'

Током 78 дана НАТО бомбардовања, Јовановићи су све време били у Гњилану.

Потписивањем Кумановског споразума у јуну 1999, сукоб је завршен, а међународне снаге предвођене НАТО трупама (КФОР) распоређене су на Косову, задужене за безбедност.

„Ниси смео да идеш у град без пратње КФОР-а.

„Кола паркираш у улици где има Срба&qуот;, сећа се Драгиња.

Неколико месеци по повлачењу српских јединица са Косова, Јовановићи су напустили Гњилане.

Били су међу последњим српским породицама које су се иселиле из зграде у којој су живели.

„Несигурност је била свуда. Плашили смо се, чујеш свашта. Било не поновило се.

„Балкан ти је проклет. Рат не доноси добро, само зло и обе стране су страдале, а много мржње се створило међу Србима и Албанцима&qуот;, каже она за ББЦ на српском.

Са две торбе у зору, кренули су ка оближњем Партешу, родном селу њеног супруга.

Страх и напетост завладали су партешким сокацима.

„Деца иду у школу, а ти стрепиш сваког дана. Ако се затекнеш у суседном селу кад падне мрак, не враћаш се, остајеш ту где си.

„Син и ћерка су факултете после завршавали у Косовској Митровици, а тамо лудило, бринеш и молиш се да буде све како треба&qуот;, препричава Златко Васић прве године по завршетку бомбардовања.

А није увек било тако.

'Све је врвело од људи'

Златко поносно прича о родном месту које је некада имало више од хиљаду домаћинстава, културно-уметничко друштво, три средње и једну основну школу.

„Све је врвело од људи&qуот;, говори сетно.

На игранке су 1980-их долазили и становници суседних места, бициклом или пешице.

Слава, традиционални српски обичај, обележавала се три дана, а музика није престајала.

Већина мештана Партеша је до 1999. радила у некој од фабрика у Гњилану.

„Имали смо кафиће, кафане, ресторане, слободно смо се кретали.

„Људи се сада плаше, живи се као у гету, млађих готово и да нема, све је отишло&qуот;, каже Васић, придржавајући се за једну од лимених клупа поред сеоског пута.

Како је Партеш постао општина?

Општину Партеш данас чине три околна села, али је административна зграда у суседном Пасјану, где се ваде лична документа - косовска.

Попут Грачанице, Клокота и Новог Брда, места са већинским српским становништвом на Косову јужно од реке Ибар, и Партеш је 2010. године добио статус општине по плану изасланика УН за Косово Мартија Ахтисарија.

План је подразумевао интеграцију свих већинских српских места у косовске институције и друштво, али није све пролазило глатко.

Срби који живе јужно од реке Ибар су прихватили нова правила, али они на северу Косова, у Косовској Митровици, Зубином Потоку, Звечану и Лепосавићу, нису пристајали све до 2013. и потписивања Бриселског споразума, којим је предвиђено формирање Заједнице општина са српском већином (ЗСО).

Али ЗСО до данас није основана.

Отворени проблеми Београда и Приштине још трају, иако су у међувремену постигнута још два споразума.

О политици се у Партешу готово и не разговара.

„Ма шта има више и да причаш о томе, када се политика умеша све пропадне&qуот;, огорчен је Васић.

Познато, а опет другачије

Попут многих суседа из Партеша, и Јовановићи одлазе у Гњилане у набавку, јер су сеоске продавнице све празније.

„Купујеш на велико, за месец дана, воће, поврће, личну хигијену, шта ћеш, мораш, немаш где другде&qуот;, прича Јовановић.

Било је и страха, посебно првих година по завршетку сукоба.

„Идеш познатим улицама, а опет све је другачије, а и млађи не знају српски&qуот;, каже Драгиња.

У Гњилане одлази и Златко Васић.

Нема инцидената, али „не понашаш се као раније, а и немаш избора&qуот;, каже.

„Тамо има и даље старих Гњиланаца Албанаца, неће нико да те дира.

„Код цркве можеш да сретнеш и неког Србина, а све су то старији људи, где па они да иду&qуот;, слеже раменима.

• Три тачке нове рунде напетости на Косову
• Зашто је важан мост на реци Ибар у Косовској Митровици
• „Ни жив, ни мртав&qуот;: Жене са Косова већ 25 година трагају за несталима

'Док он дође, ти умреш'

У једној од ретких продавница у Партешу на производина су залепљене руком исписане цене у еврима.

Евро је већ годинама званична валута на Косову, али је у општинама са већинским српским становништвом могло да се плаћа у динарима - бар незванично.

Сада је забрањен, а запрећене су и новчане казне ако се динари нађу у каси.

Око 100.000 људи има динарска примања данас на Косову, највише пензионери, пише КосСев.

„Ако те ухвате, казна, шта ћеш, нема више динара&qуот;, говори Вељко Стојановић, власник једне од ретких продавница у Партешу.

Прошло је подне, а тек су две муштерије ушле у скромну радњу.

Укидањем динара, Јовановићима се живот додатно закомпликовао.

По пензију сада морају у Врање или Бујановац, на југу Србије, удаљеним од Партеша око 60 километара.

„Узимали смо пензију у пошти надомак куће, плаћао сам комуналије, није те болела глава&qуот;, каже Мирослав огорчено.

Због нарушеног здравља, чека да им се накупи пензија, па са комшијом иде да покупи новац, јер не може више ни да вози.

Осим намирница, у Партешу нема више ни потпуне здравствене неге.

Недавно обновљена амбуланта викендом не ради.

Мирослав је пре неколико година преживео мождани удар и креће се уз штап и ходалицу.

Сваког дана пије 13 лекова, а сеоска апотека је оскудно снабдевена.

„За теже болести идеш у оближње Лапље село, али и ту чекаш да дође специјалиста из Ниша, Врања, Митровице, Београда, а док он дође можеш да умреш&qуот;, каже Драгиња.

Недавно је на путу Партеш - Гњилане отворена приватна амбуланта.

Раде само Албанци, али причају српски.

„Мирославу је било баш лоше, водили смо га тамо, шта ћеш, платиш, само да буде добро&qуот;, каже.

'Најбоље се осећам овде, међу пашњацима'

У центу села, десно од кружног тока, са напуштене зграде љушти се фасада браон боје.

На стубу је ћириличним словима исписано - Превоз до Грачанице и Крагујевца - сваког дана, али „не саобраћа одавно&qуот;, каже Златко.

Куће су углавном напуштене.

„Овде неће бити боље.

„'Овај умро', 'овом шест месеци', 'сад ће годину дана', 'идемо на парастос' - то су ти главне приче&qуот;, каже сетно, гасећи цигарету о бетон.

Оде и он код родбине, али већ десети дан хоће да се врати.

„Најбоље се осећам овде, међу пашњацима. Све знам кад је шта направљено.

„Није проблем и да научим страни језик, одем у Немачку, Швајцарску, али тамо ћу увек бити странац&qуот;, мисли Златко.

Застаје и уместо нове реченице, и руком показује ка пространим ливадама.

Прошло је десет увече.

Непријатну тишину прекида средовечни мушкарац поред мене испод лимене настрешнице аутобуског стајалишта.

„Рекли су да ће да стићи око десет&qуот;, каже ми.

„Шта ако не дође?&qуот;, питам га.

„Ма хоће, него некад окасни, али чекаш, мораш, ми смо навикли на чекање, боље ти да чекаш, он тебе сигурно неће&qуот;.

Аутобус стиже.

Фарови обасјавају стајалиште, и нико не силази.

Седамнаест година после проглашења независности, Косово је признало око 100 земаља. Ипак, тачан број није познат.

Приштина наводи бројку од 117 земаља, а у Београду кажу да их је далеко мање.

Међу земљама Европске уније које нису признале Косово су Шпанија, Словачка, Кипар, Грчка и Румунија, а када је реч о светским силама, то су Русија, Кина, Бразил и Индија.

Косово је од 2008. године постало члан неколико међународних организација, као што су ММФ, Светска банка и ФИФА, али не и Уједињених нација.

• Како живе мањине на Косову и зашто ретко ко ту види будућност за децу
• Један дан у Звечану: ББЦ на северу Косова две недеље после најновијих сукоба
• Како су политика и историја заплеле коло на Косову

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 02.07.2025)