I danas ispred Gimnazije - ćutanje, crveni papiri sa imenima poginulih, slane kiflice i lenja pita! I svi u mislima putuju sa studentima i svi "zdignutu glavu"!

Eee, deco, vidite, mi smo se borili za bolje dane, da budete srećniji od nas, ali i ponosniji na nas, jer smo stali u kolonu sa studentima i zatražili, ne mnogo, samo da ljudi budu ljudi, da se poštujemo, da ne krademo, da ne lažemo! Ili kraće, tražili smo da svako radi svoj posao! Ništa lakše! Zar ne? Da li sam na ovakav načlin odgovorio svima koji su komentarisali... Gledaj ga ovaj, "nema si drugu rabotu"! Treba biti, kako reče mister Rič, tamo gde je život, gde