Психолошки изазови студената у блокади

Еуфорија и радост, али и страх, брига и кривица.

Овако Милош Радмилац, студент четврте година сликарства описује осећања која га прате током три месеца блокаде факутета.

„Било је ту и екстремног замора, осећаја изолованости и сталног преиспитивања да ли су неке одлуке које смо доносили на пленумима довољно добре&qуот;, каже црнокоси младић за ББЦ на српском.

Студентски бунт у Србији, један од највећих последњих деценија, почео је блокадом Факултета драмских уметности у Београду, да би се постепено проширио на више од 50 широм земље.

„За ова три месеца је било много тога лепог, али и напорног, догађаји су се брзо смењивали, све је у некој измаглици&qуот;, додаје овај студент на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу.

Са психолошким изазовима се суочавају и студенти који не учествују у блокадама и који би да полажу испите.

• Студентски бунт у региону: 'Никад нисмо били аполитични'
• Студентске блокаде и институције: Ко је надлежан за испуњење захтева
• Два месеца студентских блокада: „Вапај за правном државом&qуот;

Студенти се и иначе суочавају са притисцима, али они који су тренутно у блокади пролазе кроз посебно изазован период, каже Јована Милосављевић из Психолошког саветовалишта за студенте за ББЦ на српском.

„Најчешће негативне емоције су кривица, фрустрација, љутња, анксиозност или брига за будућност, као и исцрпљујући притисак околине&qуот;, додаје она.

Око 80 одсто грађана Србије подржава већину захтева студената, а трећина популације наводи да је учествовала у актуелним протестима, показало је најновије истраживање невладине организације ЦРТА.

Испитаници који подржавају протесте верују да тај вид бунта може донети позитивне промене - 46 одсто њих сматра да земља иде у добром правцу.

„Студенти се суочавају са великим притисцима, јер људи имају поверење у њих&qуот;, каже Александар Бауцал, психолог и професор на Филозофском факултету у Београду.

„Та очекивања су некада претерена и нереална, јер се верује да студенти треба да преузму решавање свих друштвених проблема&qуот;, објашњава.

Између страха од пропуштања и кривице

Током првог месеца блокаде, Милош је одлазио на скоро сваки догађај организован на факултету - од пленума преко радионица и предавања, па све до пројекција филмова у згради ректората.

„Осећао сам кривицу кад год бих нешто пропустио&qуот;, каже.

Ипак, како се временом појавило још колега који су се прикључили блокади, „страх да нешто пропушта се смањивао&qуот;.

Страх од пропуштања ФОМО (феар оф миссинг оут) је узнемиреност коју осећамо када мислимо да други живе испуњеније и занимљивије од нас, као и да проживљавају нешто што је нама недоступно.

Чешћи је код рођених у дигиталној ери 1990-их.

И за Луку Пајовића, студента историје уметности блокаде су на почетку биле изазовне.

„Имао сам утисак да нисам довољно укључен у све активности и то сам покушавао да надоместим учешћем на протестним шетњама&qуот;, говори Пајовић за ББЦ на српском.

Зато сад покушава да што боље организује време и сједини „блокадне активности, учење и приватне обавезе&qуот;.

Кривица се често јавља кад студенти сумњају у то да доприносе заједници, што их води до прегоревања, психолошког стања које је Светска здравствена организација означила као поремећај 2019. године, објашњава Милосављевић.

„Тада би најбоље било да се запитају да ли реално сагледавају ситуацију, да поделе осећања са другима и да разумеју да поређење са другима само погоршава ситуацију&qуот;, додаје.

Заједништво и понос, али и анксиозност

Осећај заједништва и ентузијазам некад прате таласи исцрпљености и бриге за будућност.

„Лепи догађаји и подршка људи нам дају много снаге и то се видело на великом протесту у Крагујевцу&qуот;, каже Рејхан Мекић, студент Медицинског факултета у Београду који се у вратио у родни Нови Пазар да би се прикључио студентима у блокади Државног универзитета у Новом Пазару.

Хиљаде студената и демонстраната 15. фебруара су блокирале су Крагујевац, град у централној Србији, на протесту под слоганом „Сретнимо се на Сретење&qуот;.

Студенти су пешачили, трчали или бициклима кренули из Београда, Новог Сада и Ниша, Новог Пазара и Чачка, прешавши за четири дана око 150 километара.

„Та енергија је била довољно да се сваког наредног тренутка подсетимо зашто смо ступили у блокаду и зашто нам је важно да се наши захтеви испуне&qуот; објашњава он за ББЦ на српском.

Један од захтева властима је да се потпуно истражи одговорност за обрушавање надстрешнице на Железничкој станици у Новом Саду 1. новембра, када је погинуло 15 људи, а двоје тешко повређено, као и утврђивање одговорности за нападе на студенте.

Ипак, није увек све тако лако.

За њега су претходна три месеца пропраћена и сталном бригом око тога „шта ће бити&qуот;.

„Страх, анксиозност и негативна предвиђања се јављају најчешће кад доносимо неке битне одлуке&qуот;, каже Мекић.

Студенти се носе и са притисцима и очекивањима, како од блиских људи, тако и од заједнице која им је пружила подшку, указује психолошкиња Милосављевић.

Младе људе су током маршева мештани дочекивали као ослободиоце, многи уз сузе и топле речи подршке.

Најчешће су то тренуци у „којима се јавља анксиозност&qуот;, додаје психолошкиња.

„Тада би требало оставити преиспитивање и анализу по страни, и разумети да је

неизвесност нужна у овој ситуацији.&qуот;

Анксиозност може бити корисна емоција и не треба је избегавати, писао је ББЦ раније.

Она нас припрема да истрајемо, да останемо будни и да деламо тако да избегнемо будуће катастрофе, али може и да претвори позитивне могућности у реалност.

Протести су попут „једне велике лабораторије у којој студенти стичу компетенције које ће им помоћи током будућих изазова у животу&qуот;, верује Бауцал.

Како је студентима који не подржавају блокаде

За будућност брину и они студенти који не учествују у блокадама факултета.

„Не одговара ми то што немамо предавања, јер ми је то помагало доста око припремања испита, али полако прихватам то што факултет не ради већ три месеца&qуот;, каже Милан Тодоровић, студент опште књижевности на Филолошком факултету у Београду за ББЦ на српском.

„Ипак, прилагођавам се околностима и трудим се да слободно време које имамо искористим да учим што више&qуот;, додаје.

Тодоровић каже и да му је „од блокада промењена дневна рутина&qуот;

„Имао сам ритам који ми је одговарао и коме су структуру давале факултетске обавезе, а сад је све то измењено.

„Добро је што се студентски бунт пренео на улицу, али тренутно не видим сврху тога што не одлазимо на факултет&qуот;, каже он.

'Радостан сам, али и исцрпљен'

Иако су блокаде факултета „један од најинспиративнијих тренутака којима је присуствовао&qуот;, Рејхан Мекић је морао да на паузу стави „много тога што је чинило његов свакодневни живот&qуот;.

Некад би радо остао да спава или да вежба, он и даље сваки дан одлази до зграде факултета.

„Мало ми недостаје проводим време са породицом и пријатељима који нису са факултета, бављење науком, читање, одласци у теретану и генерално остали хобији којима сам се бавио&qуот;, додаје.

Пленумско одлучивање, где се студенти директним учешћем договарају о сваком наредном корају, такође зна да му буде заморно.

„Колико год заједништво и дружење било лепо, некад је и стални контантакт са људима, функционисање у тиму и проналажење компромиса врло тешко.

„Код блокада је најтеже истрајати и одржати континуитет, то да заиста одеш тамо сваког дана и трудиш се&qуот;, каже Мекић.

И Милош Радмилац је често уморан, јер вечери проводи на факултету.

„Скоро стално имамо заједничке дискусије, много логистике и организације, а некад радимо много сати и не постигнемо колико смо желели.

„Често сам емоционално исцрпљен, што има смисла с обзиром на то колико енергије уложимо&qуот;, дели утиске он.

Нашао је и мали излаз - током преподнева слика и ради.

Есктремна исцрпљеност и сагоревање, посебно у пословном окружењу, проблеми су са којима се суочавају, не само студенти у Србији, већ људи широм света.

Њима се препоручује да имају хоби, као активност која би требало да нам пружа задовољство и омогући да доживимо мир у души учествујући у пријатној активности која нас не води никуда.

„Кад смо потпуно унесени у наш посао, а наш идентитет се поистовећује са њим, уме да буде стварно застрашујуће стати, па чак и само размишљати о томе да радиш нешто друго&qуот;, објаснила је Ана Катарина Шефнер, историчарка културе и извршна инструкторка специјализована за сагоревање у интервјуу за ББЦ.

„Јер што више времена и енергије улажемо у посао, празнији други домени нашег живота постају, а тек кад престанемо да радимо и осврнемо се, видимо све те празне 'собе'.

„Веома је важно постепено градити друге изворе смисла, среће и задовољства у нашим животима, да посао не би био све што имамо&qуот;, рекла је Шефнер.

Ипак, претходна три месеца за Рејхана Мекића „била су лековита&qуот;.

„Видело се колико нам је заједништво потребно и не знам како ћу живети обичне дане.

„Требаће времена да се сви утисци слегну&qуот;, каже он.

• Ритам блокаде: Који су хитови студентског протеста
• ББЦ на блокадама факултета: „Мислим, дакле протестујем&qуот;
• Протести у Србији: Некад студенти, данас професори, поново на улици

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 03.03.2025)