Стари бувљак: ценкање за мало људскости
Буро 26.03.2025
Почетак марта нас је благословио лепим топлим данима на сунцу и веровао сам чврсто слично ће бити и наредно недељно јутро док се разна старудија буде распоређивала на крпе и простирке Баваништанског пута резервисаног за стари бувљак у панчеву.
Устајем око пола осам и после напорног премишљања (што би рекла Драгана Мирковић „ Јутра су ми најболнија„) одлучујем да кренем на бувљак. Свакако је свега десет минута од моје зграде, а напољу је дивно време и зато доносим разумну одлуку да изађем иако се ужасно осећам у последње време. Размишљам о људској топлини, о разговору, о благотворном дејству пијачарства. Сећам се док сам био на Врачару колико су дани који су почињали на Каленићу имали много већу
