Животна прича књижевнице љубице арсић: Пишем јер верујем у снагу речи, у њихову способност да узму под своје онда кад се све чини изгубљено
Курир 30.03.2025
Ако човек, по неким тајанственим законима, мора да се роди баш ту где се и родио, онда су мој Београд и једно двориште на Црвеном крсту места која су наставила да обликују оно што је сигурно у мени већ чучало и чекало да порасте.
Волела бих да напишем књигу о Београду, том рмпалији кога су историјске кабадахије бомбардовале око четрдесет осам пута, а урбанистички усрећитељи и даље настављају да га руше. Београд се некако опире, као не да се, стоји "постојано кано клисурина". Родила сам се на Чубури зато што је моја бака Илинка, повређена неверством свог мужа, а мог дете Властимира, са двема задевојченим ћеркама, мојом мајком Љиљаном и тетком Ружицом, фуриозно побегла с Топчидера,
