Јасеновац: Сећање на 'балкански Аушвиц'

У тексту су описи који могу бити узнемирујући за поједине читаоце

Славко Милановић је имао шест година када је са мајком и млађом сестром био затворен у највећем усташком логору смрти Јасеновац у ком су убијене десетине хиљада Срба, Јевреја и Рома.

Дечак из села Међувође у општини Козарска Дубица памти како се по шумама Козаре крио са породицом и устаницима - партизанима до јула 1942. док су непријатељске снаге надирале са свих страна.

Одатле су заробљени и одведени најпре у сабирни центар Церовљани, а затим возом у логор под управом Независне Државе Хрватске (НДХ).

НДХ, на челу са усташама, била је квислиншка државна творевина настала уз помоћ нацистичке Немачке и фашистичке Италије током Другог светског рата на подручју данашње Хрватске, Босне и Херцеговине и Србије.

У оквиру Јасеновца био је комплекс више логора на мочварном подручју оивиченом рекама Савом и Уном.

Славкова породица, рођаци и суседи седели су збијени једно до другог уз жицу која је ограђивала логор, у делу где није било барака.

„Кад је видела мајка да усташе одвајају децу, она је мене и сестру крила под крпама на којима смо лежали.

„Тако је и њена снаја, и многе жене, покрију нас да се не видимо, а ми смо морали бити као анђели мирни&qуот;, присећа се данас 89-годишњи Милановић, председник Удружења логораша из Јасеновца.

Овог 22. априла обележава се 80 година од пробоја Јасеновца који се због размера почињених злочина назива и „балканским Аушвицем&qуот;.

„Унутра је била циглана са великом пећницом коју би загрејали и људе су тамо живе бацали&qуот;, испричао је Милановић раније.

Дешавало се да затвореници сами себи копају гробове, а онда би их усташе убијале маљем, а тела заливали бетоном, говоре сведочења преживелих.

• Дијана Будисављевић: „Ако нам она буде узор, промена је могућа“
• Алојзије Степинац: Светац или злочинац који дели Балкан
• Прича о војвођанској Немици која је преживела усташке логоре

Међу жртвама је било жена и деце.

„Јасеновац је симбол страдања и спровођења геноцидне политике на територији НДХ&qуот;, каже Александра Мишић, кустоскиња Музеја жртава геноцида у Београду.

„Аушвиц је био индустрија смрти, а Јасеновац најпримитивнији облик убијања.

„За разлику од Немаца који су педантно водили рачуна о трошковима превоза, држања затвореника, усташе за то нису мариле&qуот;, указује историчарка Мишић за ББЦ на српском.

Највећи европски логор којим нису управљале СС дивизије

Јасеновац је изузетно важно место јер је на европском нивоу то био највећи логор ван ингеренција немачких СС дивизија, каже Ловро Краљ, историчар са Филозофског факултета у Ријеци који изучава холокауст и НДХ.

„Холокауст и масовни злочини и геноцид се нису дешавали само под Немачком&qуот;, говори за ББЦ на српском.

Ни данас није познато колико је људи убијено у комплексу Јасеновца, јер нису сачувана сва документа.

У Србији се наводи да је било 700.000 жртава, али је поименце пописано више од 83.000.

Највише је Срба - око половине, затим Рома и Јевреја, али је било и жртсва других националности које су усташе сматрале „непоћудним (неподобним) елементима&qуот;.

Злонамерна инструментализација бројкама користи се најчешће у политичке сврхе, каже Краљ.

„Консензус озбиљних историчара је између 80.000 и 110.000 убијених у концентрационом логору Јасеновац&qуот;, указује он.

• Зашто је Јасеновац „пропуштена прилика&qуот; за помирење
• Иво Голдштајн: Шта су митови, а шта истине о односима Срба и Хрвата у Другом светском рату

Страдање

Иако је Славко током недеља проведених у Јасеновцу често чуо како затвореници покушавају да беже, али и пуцњаву, јауке и запомагања, сцене убистава не памти, јер би му мајка, кад год би насиља било близу њих, стављала руку на очи да не гледа.

Усташе су одвајиле мушкарце способне за радне логоре, а друге би слали право у смрт.

„На лицу места се процењивало, људе је спашавало ако су крупни и ако су имали занат у рукама.

„Ишли би на скелу правници и интелектуалци, јер се сматрало да су идеолошки противници режима&qуот;, каже кустоскиња Мишић, коауторка изложбе Јасеновац - Трајна опомена.

Отићи на скелу значило је да се од Јасеновца скелом прелази Сава ка плавном подручју Доње Градине, одакле се многи никад нису вратили, о чему сведочи више од 100 масовних гробница, показују подаци са сајта Спомен подручја.

Погледајте: Како је настала реч геноцид

Место логора, на чијем челу је био злогласни усташа Вјекослав Макс Лубурић, одабрано је геостратешки, повезано и пругом и путем.

Било је готово немогуће побећи - због јаких утврђења и река.

Јасеновац мења улогу кроз постојање, али је „централно место уништења у НДХ&qуот; у којој су радиле десетине логора, каже Ловро Краљ.

Иако многи говоре о коришћењу „варварских метода и садизму&qуот;, новија научна тумачења кажу да је „то била метода креирања новог усташког човека&qуот; ствараног на „заједници крви&qуот;.

„Сматрало се да што су починитељи више окрвавили руке, брже ће бити прихваћени у нову усташку идеологију, па су те методе биле плански и смишљено коришћене&qуот;, објашњава Краљ.

За разлику од других логора, из Јасеновца су усташке јединице одлазиле у околна села и чиниле масовне злочине над цивилним становништвом.

„Јасеновац је и место исходишта злочина, али се користи и као база и одскочна даска за акције 'чишћења' околних места&qуот;, указује Краљ.

Глад и жеђ

Славко, попут многе деце са Козаре, из логора највише памти глад и жеђ.

Сећа се да је на путу ка логору по врелом дану пио из барица насталих у газу стоке по макадаму.

Мајка и тетка су понеле у збег мало пројиног брашна и соли у завежљају.

„Кукурузно брашно нам мајка стави на длан и малко посоли, напијем се воде и тако смо јели&qуот;.

Тетка је носила и девојачку спрему - ручно везене чаршаве и пешкире припремане за удају, па су преко логорске жице продавале Хрватицама из околних села за парче хлеба.

Усташе су такву размену толерисале.

„Тај хлеб се брзо укисели, лето је било, али је мајка давала мени и сестри помало да се преживи.

„Кували су хлеб од кукурузног брашна и мешали пиљевину, јер је била пилана ту, а та струготина се није могла јести.

„Сећам се да су само једном скували пасуљ, без ичега, ни слан, ни масти&qуот;, говори Милановић.

Његова сестра је умрла, вероватно од упале плућа.

„Она је нежнија била&qуот;, каже сетно.

„Били смо далеко од објеката, на земљи, под ведрим небом, ту нема ни дрвећа.

„Ставили су нам пумпу ручну за пијење воде, али је ту близу Сава, па је мутна вода била&qуот;, говори тихо.

Породица је била сиромашна - имали су само краву и теле које су одмах по доласку на врлети Козаре дали партизанима.

Мајка је музла краву, правила качамак - жгањце, а јели су и оно шта је могло да се убере у шуми.

Због авиона који су редовно надлетали и гађали из ваздуха нису смели да пале ватру.

У сећање му се урезала слика из колоне када је једну младу мајку с дететом у руци усташа ударио кундаком у главу и убио је, још на путу ка логору.

„То сам видео, како пада и остаде ту.

„Старија ћерка је узела то дете и ишла даље за Јасеновац&qуот;, каже Милановић, цртајући замишљене стазе по столу.

Посебно законодавство у НДХ било је усмерено на депортацију и истребљење Срба.

Прве године рата, много је више Срба убијено у селима у којима су живели, а тела бацана у јаме и бунаре.

„Процењује се да је 100.000 Срба убијено само током лета 1941. што је огромна бројка и јако велики број тих људи никад није видео концентрационе логоре&qуот;, каже хрватски историчар Краљ.

Масовно су убијани и Јевреји и Роми, на основу расних закона по угледу на немачке.

„Геноцид над Ромима у НДХ је један од најбржих европских геноцида уопште, говоримо о уништењу готово читаве заједнице у свега два или три месеца.

„То је незабележено у смислу радикалности, а слабо познато чак и у стручној јавности&qуот;, каже Краљ.

Усташка болница - спој спољног и логорског света

Александра Мишић је посебно истраживала усташку болницу, ван зидина Јасеновца.

Одлично опремљена, махом апаратима из некадашњих јеврејских ординација, болница је била спој унутрашњег, логорског, и спољног света.

У њој су се лечиле усташе, али и људи из околних села.

Постојао је и рендген апарат, за разлику од болнице унутар логора, намењене затвореницима, коју због метода и услова у неким сведочењима назвају „људоловком&qуот;.

Међутим, сви лекари усташке болнице, осим управника, били су заробљеници, махом јевреји школовани у Бечу или Грацу.

„Лечили су џелате и оне који су им убили породицу&qуот;, истиче Мишић.

• Могу ли државни званичници ненајављено и приватно да путују у иностранство
• „Ми за њих нисмо били људи - ми смо за њих били гамад“
• Шта је Холокауст

Избледеле фотографије и фрагменти сећања

Злочини унутар комплекса логора наводно су запањили и нацисте који су утицали на усташе да смање број погубљења.

Има тумачења да је овај захтев био подстакнут тежњом да се обезбеди више принудне радне снаге у Немачкој.

Славков отац је од почетка рата био у заробљеништву у Немачкој, и тек понекад би стигло писмо.

После неколико недеља су пуштени из Јасеновца, и прво су боравили код хрватске породице где је његова мајка надничила.

По повратку у родно село, затекли су запаљене куће.

Ноћили би у бачијама у шуми, а старији су организовали ноћне страже, ослушкујући долазе ли непријатељи.

Стоке није било, „ниједне кокошке, свиње&qуот;, само су две морке остале на неком дрвету, описује Славко.

Уместо кафе, пили су цикорију коју су им партизани делили „на кашику&qуот;, а умесо уља, туцали су семенке бундеве и кували смесу да би добили пар капи за кување.

Славко је имао осам година хтео је да се придружи партизанима и буде дечак бомбаш, о којима је доста слушао, али му нису дали.

Тек по завршетку рата је кренуо у школу - са девет година.

„Није било клупа, на дасци смо писали&qуот;, каже, док ми показује избледеле фотографије од пре осам деценија.

Малу фотографију с краја рата, где као дечак стоји с мајком и рођацима, има захваљујући народном хероју Стојану Грујичићу Јаруги, који је у експлозији мине остао без обе руке.

Јаруга је после рањавања отишао у Русију на лечење и одатле је, мислећи да је на самрти, послао фотографа да слика родно село Међувође и његове становнике.

Тако је Славку остала вредна успомена на мајку која је била председница Антифашистичког фронта жена у селу, а ујак је био у месном Народноослободилачком одбору, с поносом говори.

Ћутање

Кад се завршио рат, нико о страдању није причао, сви су говорили о „слободи&qуот;, каже Милановић.

„Као да нам је неко запушио&qуот;, додаје показујући замишљени рајсфершлус на уснама.

Нове власти Југославије су снажно пропагирале братство и јединство, јер је у новонасталој вишенационалној држави требало да живе заједно и некадашњи џелати и жртве.

Сам Славко је већ 1951. учествовао у радној акцији изградње пруге Бањалука-Добој.

„Ћутање није својствено само Балкану, у читавој разрушеној Европи говорило се само о победи и јунаштву.

„Нека од првих сведочења холокауста чула су се тек на суђењу (нацисти Адолфу) Ајхману&qуот;, каже историчарка Мишић.

Постојала је и прећутна „срамота преживелих&qуот;, због милиона страдалих.

„У Југославији логораши нису имали статус првобораца ни бенефиције од (борачке организације) СУБНОР-а&qуот;, додаје.

Тек две деценије после рата, у Јасеновцу је 1966. изграђен споменик Камени цвет, архитекте Богдана Богдановића.

Лекције из прошлости

Милановић је радио у савезном Секретаријату унутрашњих послова, широм бивше Југославије, а многе његове колеге деценијама нису знале за његово искуство.

„У почетку није се причало о рату, само о будућности, (....) а после нико није ни питао.

„Треба да смо научили лекцију из тога, али слабо, млади данас не знају шта је било&qуот;, каже Милановић.

Било је и позитивних примера, да су људи помагали и спашавали једни друге.

Годинама је са другим члановима Удружења логораша држао предавања по школама, са циљем да се „никад не понови&qуот;.

Није битно само колико знамо, већ и шта знамо о историји како бисмо схватили зашто је било могуће да се нешто деси, указује историчар Краљ.

„Поуке за данашњицу морају бити научне и говорити о људима, а не о некаквом карактеру Хрвата, Срба, Немаца или муслимана, јер то само понавља стереотипе и оно што је стајало иза злочина.

„Важно је да схватимо које су универзални психолошки и социолошки механизми који потпомажу да се такви злочини догоде, посебно јер нису стали 1945. него су се наставили и данас&qуот;, закључује Краљ.

„Јасеновац је симбол зла, које није харало само овде и само тада, већ га је изнедрила мржња према другом&qуот;, речено је на обележавању 80 година од пробоја и потоњег ослобађања заточених у злогласном логору.

Погледајте: Ева Кор, жена која је преживела Холокауст и опростила нацистима

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 04.22.2025)