ФАЗ: Да ли млади у Србији заслужују промене које траже

Српском протестном покрету прети неуспех, као и многим сличним широм света а разлог је увек исти, одбијање сарадње са политичким партијама, због чега се поставља питање да ли млади у Србији заслужују промене које траже, преноси данас Дојче веле анализу протеста листа Франкфуртер алгемајне цајтунг (ФАЗ).

"Месецима се одржавају протести против председника Александра Вучића и његове странке, а средином марта се на једном митингу у Београду окупило више од 300.000 људи. Толико масовне протесте Србија није видела још од октобра 2000. када је збачен Слободан Милошевић. Четврт века касније, неки у Србији верују да се историја понавља", пише Михаел Мартенс за Франкфуртер алгемајне цајтунг (ФАЗ) у опширној анализи снаге и слабости ових протеста.

Аутор наводи да се "протестни покрет, који је започео у академским круговима, проширио, иако и даље студенти чине његову окосницу и одређују његов тон", али да се "ни после пола године, ниједно име" за њега не везује.

"Оно што је у почетку била снага, могло би, на дуже стазе, довести до неуспеха протестног покрета. Јер трајно одсуство вођства прети да постане велика слабост – исто као и политичка независност покрета", сматра аутор, а преноси Дојче веле.

Мартенс даље пише да "ти студенти нипошто не желе да имају посла са политичким партијама", да су многи готово поносни на то, и сматра да је то разумљиво и логично с обзиром на стање српске опозиције.

О опозиционим странкама у Србији аутор каже да су међусобно завађене и да "неке од њих предводе политичари који се и сами сматрају корумпираним".

"Стиче се утисак да Вучићу и његовој странци пребацују корупцију и злоупотребу положаја само зато што би и сами волели да дођу на власт – како би се бавили корупцијом и злоупотребом положаја", каже аутор.

Мартенс указује међутим да Србија није ни Русија ни Белорусија, да има "очуван парламентарни систем" и да на власт долази онај ко освоји већину у парламенту, што су, како каже - ипак странке.

"Без странака се мало шта може постићи у парламентаризму" наводи аутор и додаје да "протестни покрети могу да покрену важне промене, али не могу да сачувају своју енергију заувек" те да се "у неком тренутку демонстрације једноставно угасе".

"Због тога се поставља питање дугорочне перспективе протеста чији учесници не желе да имају посла ни са једном странком, нити желе да оснују сопствену", пише Мартенс.

На реторичко питање о томе да ли демонстранти можда имају на уму револуцију, аутор одговора да би такав један преврат био мало вероватан због тога што Вучић итекако има подршку становиштва које чини око 40 одсто бирачког тела".

"Управо зато до промене власти може доћи само регуларним путем – преко избора и политичких партија", пише аутор и објашњава да "партије могу да учврсте и каналишу пролазну и нејасну политичку вољу која се испољава у масовним протестима".

Мартенс у чланку за ФАЗ наводи кључне мисли о овој теми нобеловца Елијаса Канетија (Маса и моћ) и америчког новинара Винсента Бевинса ("Ако сагоримо. Деценија масовних протеста и изостала револуција").

"Бевинс се у свој књизи бави питањем зашто су толики масовни протести у скоријој прошлости пропали. Он је разговарао са више од 200 сведока и активиста из десетак земаља у којима су између 2010. и 2020. избијали велики протести".

"Седам од тих земаља доживело је нешто горе од неуспеха: ситуација се погоршала… Култ партијског независног става често је носио семе неуспеха у себи… Не постоји политички вакуум. Ко се спрема да промени политички систем, мора бити спреман да, у случају успеха, преузме власт", цитира ФАЗ Бевинса који је такође упозорио да не треба превише очекивати од масовних протеста, указујући да "Инспиративни, демократски експерименти не доводе нужно до промена."

Мартенс сматра да је управо то "случај и са Србијом".

"Део српске друштвене сцене већ месецима идеализује и прави хероје од студената који протестују. А ономе ко износи сумње или види недостатак стратегије иза протеста, брзо ће бити додељена етикета присталица Вучића. Поготово што многи студенти, као и многи опозициони српски медији, па и страни извештачи, некритикчки славе њихову акцију", указује аутор.

"Чини се да су неки чак почели да верују да је могуће да, само кроз своје протесте, Србија постане боље друштво, брже него што је то ико могао да замисли" примећује аутор и затим упозорава да би "разочарење могло бити још веће" те да би се могло догодити врло брзо.

"Довести 300.000 људи или више на протесте је снажан знак. Али, ако из тога не настане страначка политичка алтернатива, дугорочно гледано, то ништа не значи. Или је само начин да безазлено потроши време. Исто тако су ти људи могли да играју мини голф", пише ФАЗ.

Аутор указује да нова странка у Србији није ни на видику, уз опаску да је "много лепше возити бицикл од Србије до Француске... него се посветити напорном партијском раду".

"Почиње се у локалној политици. Док други уживају у вечери у кафама или са породицом, чланови странака дискутују о акцијама лепљења плаката и статутима. То су ситни компромиси у полупразним салама", пише ФАЗ и констатује да ту "нема ничег гламурозног".

Аутор наглашава да у "парламентарним демократијама, странке јесу и остају главни механизми преноса политичке воље" уз неколико оштрих речи на рачун оних који протестују чији, како га је назвао, презир према странкама карактерише као дубоко антидемократски.

"Презир према странкама – свим странкама – који долази од поносног незаинтересованог става многих младих активиста, дубоко је антидемократски. Ароганција којом се дистанцирају од политичких странака и уздижу изнад њих намеће питање: "Да ли млади људи у Србији заиста заслужују промене које траже?" додајући да се то питање не поставља само у Србији.

(Бета, 04.05.2025)