Које проблеме имају одрасли са АДХД-ом у Србији

Људи са овим поремећајем пажње и хиперактивности теже уче и склонији су грешкама у задацима који укључују бројеве и захтевају прецизност.

BBC News 29.05.2025 | Милица Раденковић Јеремић -

Необична, чудна, енергична - речи су којима је тридесетогодишња Исидора описивана у детињству.

Њена вршњакиња Ивана за себе је чула да је заборавна, хаотична, сањар.

Неколико деценија касније обе девојке имају потврђен неуроразвојни поремећај пажње и хиперактивности - АДХД (аттентион дефицит хиперацтивити дисордер).

Пут до дијагнозе и добијања терапија није, међутим, био једноставан, јер АДХД код старијих од 18 није довољно препознат у Србији.

„Међу одраслима са АДХД-ом који дођу код мене, а претходно су били код психијатра, 90 одсто тврди да су им рекли да су депресивни, или емоционално незрели, или лењи.

„Тако се та група људи нашла изгубљена у простору и времену&qуот;, каже неуропсихијатар Драган Митровић, који се бави лечењем овог поремећаја деценијама уназад, за ББЦ на српском.

АДХД је однедавно препознат као поремећај који може бити присутан код одраслих, а различите студије процењују да га има између 1,4 и 3,6 одсто популације.

Људи са АДХД-ом често не могу да донесу одлуке и обаве свакодневне обавезе, испуњени су осећајем унутрашњег немира, могу бити склони импулсивном понашању, њихово расположење се лако мења.

„Постоји константна потреба за стимулацијом. „Када је нема, особа се осећа празно, депресивно.

„Стално желите нешто да радите, али не знате одакле да почнете и зато одлажете, а онда кривите себе због прокрастинације&qуот;, описује Исидора за ББЦ на српском.

АДХД може бити праћен депресијом и анксиозношћу, наводе стручњаци, али и упозоравају да последњих година постоји тренд самодијагностиковања.

„Људи сами препознају неке особине и симптоме, па се, у складу са све већом количином информација на интернету, јављају за помоћ.

„Некада се јаве особе којима су други рекли - читали смо о АДХД-у и као тебе да су описали&qуот;, каже психијатарка Вања Мандић Маравић, са Института за ментално здравље, за ББЦ на српском.

За постављање ове дијагнозе потребно је да „симптоми трају дуже од шест месеци, да су на неки начин типични и да су утицали на барем два сегмента живота, а не представљају само краткотрајну сметњу&qуот;, објашњава.

'Ферари са кочницама бицикла'

Споља посматрано, 2017. година била је веома успешна за Исидору.

Завршила је факултет и добила посао који јој се свиђао, међутим, тада се појавила снажна анксиозност и „читав распад система у глави&qуот;.

Обратила се психијатру у државној установи и наредних година лутала је кроз лавиринт дијагноза и различитих терапија.

„У једном тренутку преписани су ми антипсихотици, због којих ништа не осећате, од баналних ствари, попут укуса кафе, до емоција.

„Сви ти лекови створили су доста проблема&qуот;, описује.

Да има АДХД, сазнала је 2019. године на прегледу код доктора који ради приватно.

Ово објашњење међутим није донело олакшање.

„До тада сам добила толико дијагноза да сам се само забринула због још једне нове.

„'Шта је сад ово, зашто ме опет обележавају нечим?', размишљала сам&qуот;, прича она.

Њој су највећи изазов ситуације које доносе промену, када се дешава да „мозак потпуно полуди и да изгуби властити компас&qуот;.

„Особе са АДХД-ом често имају нестабилне емоције и иду од веома интензивних осећања до индиферентности&qуот;, каже.

Да би објаснио начин на који ради мозак особа са овим неуроразвојним поремећајем, Драган Митровић користи сликовито поређење - „као да возите Ферари са кочницама бицикла&qуот;.

И за Ивану је промена рутине пре неколико година, када је постала апсолвент и почела да ради од куће, била изазов, показујући да постоји проблем.

Без испитних рокова и одлазака на факултет, било јој је тешко да сама организује време.

„Знаш шта треба да радиш, али не можеш да се покренеш и почнеш, чак ни баналне ствари попут прања судова&qуот;, описује.

Од када је одслушала предавања на факултету, каже, да јој је највећи проблем „прокрастинација&qуот;.

„Због константног одлагања, наступа паника и анксиозности, онда не излазим на испите и тако се нађем у неком процесу који се стално врти.&qуот;

Као и Исидора, и она је до дијагнозе дошла у приватној ординацији.

„Добијеш потврду да ниси гори од других, да ниси лењ, и да постоји објашњење&qуот;.

Вања Мандић Маравић каже да је „за некога само препознавање важно, као да упозна 'невидљивог непријатеља' са којим се бори цео живот&qуот;.

„И за људе којима се постави дијагноза, ово постаје додатна димензија и начин да сами себе боље разумеју, као и њима блиске особе&qуот;, наводи психијтарица, која се бави и аутизмом, такође неуроразвојним поремећајем, код одраслих.

Недоступни лекови

О АДХД-у говори се тек од 1980-их, и то пре свега код деце, објашњава Драган Митровић.

Тек однедавно почиње да се препознаје код одраслих, тако да тренутна међународна класификација болести (МКБ) наводи да у овом случају „постоје докази значајне непажње и/или хиперактивности-импулсивности пре 12 године... иако код појединих људи ово може бити препознато касније&qуот;.

Тренутно је у свету доступна 11. ревизија МКБ-а, али се у Србији користи 10. верзија овог документа, у којој се АДХД као поремећај везује за децу, објашњава Митровић.

Ако имате АДХД, психијатар у државном систему вас прати до 18 година и онда се он с вама поздрави, после чега идете код психијатра одраслих, објашњава Митровић.

Пошто МКБ који употребљавају српски доктори не препознаје овај поремећај код одраслих, то ствара проблеме и у постављању дијагнозе, али у доступности терапије, која не може бити преписана о трошку државног здравственог осигурања старијима од 18.

Лек концерту, чија једна кутија од 30 таблета кошта пар хиљада динар, пацијенти сами купују.

Овај лек преписан је и Ивани и Исидори.

Док Ивана каже да је терапија донела одређени напредак, Исидора наводи да јој концерта није уопште одговарала.

„Једна трећина особа одлично реагује на овај лек, једна трећина реагује добро, а код једне трећине уопште нема ефекта.

„За ову групу људи то је велики проблем, јер немамо алтернативу што се тиче фармакотерапије&qуот;, објашњава Митровић.

Када би АДХД био препознат као поремећај и код одраслих, верује да би се појавиле фармацеутска кућа које би регистровале и друге терапије.

Постављање дијагнозе

Време, стрпљење и више различитих тестирања потребни су да би се поставила дијагноза АДХД, објашњава Вања Мандић Маравић.

Она верује да је веома важно запитати се шта се дешава са децом која имају АДХД, када пређу „чувену границу од 18 година&qуот;.

„Да ли тегобе саме изненада нестају, како те особе функционишу после и ко се њима бави?

„Посебно је важно препознати ове поремећаје код оних особа које су дошле до младих или касних одраслих година, неки чак и средњих година, носећи са собом терет симптома поремећаја пажње и хиперактивности&qуот;, каже.

Важно је да се знање и препознавање АДХД-а прошири у стручним круговима, али је подједнако важно и да се не претерује, сматра Мандић Маравић.

„Не би требало да се сви проблеми са функционалношћу стављају у тај кош, као што се на пример, то претерано ради у Сједињеним Америчким Државама&qуот;, додаје.

Тренутак када би требало да се обрате прво лекару опште праксе, каже, јесте ако препознају симптоме као што су:

Изузетна тешкоћа у организацији времена
Јако велики напор да се одржи функционалност коју други постижу без напора
Стални осећа немира
Изузетно лош и променљив сан (а да је то образац који је присутан јако дуго)
Осећај да обавезе и време ,,клизе кроз руке'', набраја Мандић Маравић.

Даљи пут иде преко психијатра у дому здравља па до стручњака у терцијарним установама као што је Институт за ментално здравље, ако за тим постоји потреба.

Институт је објавио Терапијске смернице за дијагностику и лечење поремећаја пажње са хиперактивношћу, и отворен је кабинет за АДХД код одраслих.

Узети ствари у сопствене руке

У лечењу АДХД-а не користе се само лекови, већ и психотерапија.

Ивана је са психологом учила практичне технике организације времена.

Овакве интервенције, које помажу у свакодневном обављању обавеза, Драган Митровић метафорично назива „скеле&qуот;.

„Када уче, па им не иде, могу да позову некога да их подржи или да раде у групи.

„Ако треба да спремите простор, и тешко вам је да се покренете, долазак гостију може да буде та скела која вас подиже.&qуот;

Исидора је прошле године остала без посла, због чега каже да би и „менаџмент требало да има стрпљења са особама са било каквом дијагнозом&qуот;.

„Јер грешке су увек могуће.&qуот;

Она говори да јој је у тешким животним ситуацијама пре свега помаже да „узме ствари у своје руке&qуот;.

„Када човек одлучи да стави те своје проблеме у позадину и да престане да размишља толико о неким стварима које се дешавају на емотивном нивоу...

„Кад почне да се организује више у свом животу, рецимо да иде на тренинге, да ради, да учи...

„Када организује активности, које му помажу да задржи рутину, која је веома важна за АДХД, ствари почну да се поправљају&qуот;.

Погледајте видео: Живот са ендометриозом - 'Доктори су говорили да је све у мојој глави'

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 05.29.2025)