Пет дела која откривају Бенксијеву филозофију

Бенксијев нови мурал у Марсеју није његова прва слика коју је повезао са историјом идеја. Од Платона до Фукоа, експерткиња за Бенксија открива филозофију која стоји иза ових популарних уметничких дела.

BBC News 20.06.2025 | Кели Гровијер - ББЦ култура

Ко сте стварни ви, особа која сте данас или особа која можете да постанете?

Ту егзистенцијалну дилему славни уметник Бенкси, који је једном изјавио да је „бити свој прецењено&qуот;, недавно је у тајности уградио у мирну марсејску улицу Феликс Фрежије.

Реч је о најновијој инсталацији у деценијама више од 30 година дугој каријери неухватљивог уметника и провокативног филозофског шаљивџије.

Бенкси је аутор многих легендарних дела - од девојчице која безнадежно посеже за балоном у облику срца, до маскираног изгредника који баца букет цвећа - са оштрим алузијама на старе мајсторе, попут Микеланђела, Монеа, Вермера, Ван Гога.

Али има ту још нечега.

Испод његових тајновитих шаблона крије се још и дубока и свесна комуникација са историјом идеја, од класичног стоицизма до постмодерног деконструкционизма.

Светионик, 2025

После више од пет месеци тишине, Бенкси је 29. маја на Инстаграму објавио фотографију новог дела, заголицавши интересовање свеколиког интернета необелодањивањем његове тачне локације.

Откривен убрзо после у Марсеју, великом лучком граду у јужној Француској, мурал је на први поглед био варљиво прост.

Висока силуета светионика спрејом нанета на празан урбани зид беж боје, зарђали улични стубић који је налази у близини и насликана сенка која се протеже преко тротоара, спајајући предмет из стварног света са његовим појачаним, мада дводимензионалним ехом.

Шаблоном исписане преко црног светионика исписане су речи: „Желим да будем оно што си видео у мени.&qуот;

Свако ко жели да открије извор идеја које прожимају Бенксијево ново дело довољно је да отвори било коју историју филозофије на Платонову славну алегорију о пећини, а потом да окрене древну метафору наглавачке.

У Платоновој параболи, затвореници везани ланцима у пећини грешком за сенке на зиду мисле да су стварност, несвесни правих облика који их бацају од споља.

Али овде нас Бенкси, у свом маниру, задиркује заменивши поставку, обрћући однос између есенције и сенке.

На Бенксијевом муралу, једнолични стубић не баца смањену верзију себе, већ нешто много грандиозније - светионик, симбол просветљења и усмеравања.

Овде је силуета, а не реалност, оно што је истинито.

Бенксијева инверзија нас позива да се запитамо где стварност заиста обитава - у ономе што јесте или у ономе што би могло да буде?

Упечатљива порука „желим да будем оно што си видео у мени&qуот; заводљиво је еластична.

Да ли то стубић сања о томе да је нешто више него што изгледа да јесте?

Или сенка жели да постане светло?

Или смо то сви ми, па и Бенкси, који су трудимо да постанемо боље верзије из доживљаја људи који верују у нас?

Одговор на сва та питања је свакако потврдан.

Следи кратка ретроспектива неких од најпознатијих уметникових дела и како су она била окрепљена многим од најважнијих филозофских начела - и социјалних и интелектуалних - и често их окретала наглавачке.

Често су потцртавала ко смо и ко бисмо могли да будемо.

Девојчица са балоном, 2002

Бенксијев нови мурал у Марсеју није први са упечатљивим текстом, а који повезује његово дело са историјом идеја.

Један од његових најславнијих мурала, Девојчица са балоном, слика детета које посеже за балоном у облику срца док овај одлази од ње, први пут се појавио 2002. на разним локацијама у Лондону, уз утешну изјаву да „нада увек постоји&qуот;.

То уверење, мотивисано непрекидним стремљењем ка наизглед недостижном идеалу на муралу - нема шансе да ће се тај балон вратити - поклапа се умногоме са видовима идеја немачког филозофа из 19. века Артура Шопенхауера.

Он говори о неутољивој и ирационалној „вољи&qуот; као фундаменталној сили која покреће човечанство.

Годинама касније, Бенкси је у рам једне од верзија Девојчице са балоном, која је била дата на аукцију, сакрио даљински управљану машину за резање слике на траке и сензационално, пред очима шокираних учесника аукције, уништио сопствено дело.

Тиме је успео да подигне улог у Шопенхауеровом веровању у узалудност жеље, смело је манифестујући и сам.

Где год је воља, ту је и фронцла.

Бацач цвећа (или Љубав је у ваздуху), 2003

Бенксијев славни мурал маскираног човека заувек замрзнутог у тренутку некаквог сукоба, пре него што ће бацити - не циглу, нити бомбу - букет цвећа, може да делује, на први поглед, као пример пацифистичке посвећености мирним протестима.

Рад као да шаље поруке „сатјаграхе&qуот; Махатме Гандија - филозофије ненасиља коју је индијски етичар сковао 1919. године.

Бенксијева до краја напрегнута фигура, неподударно наоружана шаком лепоте, делује као да отелотворује Гандијево инсистирање на исказивању моралне, а не физичке снаге.

Зар није тако?

Или је можда Бенкси лукаво изокренуо филозофску тврдњу о снази пацифизма представивши свог хероја као бесног изгредника?

Бес фигуре није ублажен апелом на узвишеније идеале лепоте и истине.

Уместо тога, Бенкси је те идеале претворио у оружје.

Овде лепота и истина нису разоружавајуће, оне су разорно експлозивне.

Нација под безбедносним камерама, 2007

Бенксијев мурал из Марсеја користи опробану технику да рад урања у урбани простор у ком ћемо се сусрести с њим.

Тиме филозофски потенцијал, са нечега крхког и пљоснатог, издиже у нешто непорециво хитно и важно.

То је тактика коју је већ користио у раду из 2007. године осванулог близу Оксфорд Стрита у Лондону.

На њему се види дечак на врху опасно високих мердевина док огромним словима спрејом исписује „Једна нација под ЦЦТВ-јем (безбедносним камерама)&qуот;.

Део мурала су и униформисани полицајац и његов пас који надзиру младог вандала, док изнад свих њих из зида извире права сигурносна камера, која их вероватно снима.

Бескрајни слојеви надзора-унутар-надзора о ком овај рад говори - гледамо државу која гледа полицајца, који гледа дечака - сабласно прецизно дочаравају филозофску идеју бескрајне и свеобухватне затворске машине у коју је француски постструктурални филозоф Мишел Фуко веровао да је свако у друштву сада непоправљиво уплетен.

У Фукоовој студији Дисциплина и казна: Рођење затвора, он оживљава нацрт за затвор који је крајем 18. века предложио британски филозоф утилитаризма Џереми Бентам - „Паноптикон&qуот; (што значи „свевидећи&qуот;).

Користи га као злокобну метафору за идеју да нико не може да побегне оку паноптичке државе.

Мобилни љубавници, 2014

Бенксијев духовити рад из 2014. године баца језиво светло на стање савремених веза.

Мурал описује пар чији је скоро нежан загрљај прекинут дубљом наклоношћу коју њих двоје гаје према топлом сјају њихових паметних телефона.

Француска егзистенцијална филозофкиња Симон де Бовоар, која је умрла 1986. године, можда није поживела довољно дуго да присуствује настанку мобилних телефона.

А опет је њена изразито утицајна књига из 1947. године Етика двосмислености, објављена тачно 60 година пре него што је ајфон лансиран 2007., истраживањем штете коју отуђеност и неповезаност могу да нанесу остваривању наших најискренијих верзија, изузетно је добро антиципирала савремену трагедију.

Бити слободан, инсистирала је Бовоар, захтева да се другом посвети дубока пажња.

Она је веровала у аутентичност људских сусрета, без којих је живот узалудна представа, слабо осветљена потрошним уређајима, уместо нечим дубљим и значајнијим.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук