Од Авганистана до Ирана: Зашто је све Америка интервенисала на Блиском истоку

Амерички председник Доналд Трамп изазвао је доста пажње оштром критиком интервенционистичке политике његових претходника из Беле куће.

„Такозвани градитељи нације су уништили много више нација него што су их изградили”, рекао је он, у очигледној референци на контроверзну инвазију на Иран из 2003. године.

„Интервенисали су у сложеним друштвима које нису ни разумели&qуот;, додао је он.

У овим речима, изговореним током посете саудијској престоници Ријаду, неки аналитичари су препознали наговештај да ће, макар током друге Трампове администрације, амерички интервенционизам на Блиском истоку бити ствар прошлости.

Међутим, после само нешто више од месец дана од те изјаве, САД су извеле напад на три нуклеарна постројења у Ирану, ушавши у најновији сукоб између Ирана и Израела.

Тим нападом, САД - и Израел - желели су да угасе иранске нуклеарне амбиције.

„Наш циљ је био да уништимо способност Ирана за обогаћивање нуклеарног горива и да у корену сасечемо нуклеарну претњу коју представља водећи светски спонзор тероризма&qуот;, изјавио је Трамп убрзо после напада.

Али историја показује да кад је Запад интервенисао у иностранству да би „решио&qуот; неки проблем, није баш све ишло по плану.

Либанско-амерички аутор Фаваз Гергес, професору блискоисточне политике и међународних односа у Лондонској школи за економију и политичке науке, амерички интервенционизам је био константа у блискоисточним међународним односима још од краја 1940-их.

„Скорашњи амерички ваздушни удари на Иран још су један јасан показатељ те политике&qуот;, каже Гергес, аутор књигеШта је стварно пошло по злу: Запад и неуспех демократије на Блиском истоку, за ББЦ.

Државни удар у Ирану

Ирански демократски изабрани премијер Мухамед Мосадек је 1953. био свргнут с власти у државном удару иранске војске уз подршку САД и Велике Британије.

Мосадек је дошао на власт само две године раније уз обећање да ће национализовати бескрајне иранске нафтне резерве.

Али ово, у комбинацији са очигледном комунистичком претњом, забринуло је Лондон и Вашингтон, чији су послератне економије у огромној мери зависиле од иранске нафте.

Испрва представљен као народни устанак, са циљем поновног враћања на власт шаха Мухамеда Резе Пахлавија, имао је подршку британске и америчке обавештајне службе.

Некадашња америчка државна секретарка Медлин Олбрајт отворено је 2000. говорила о улози коју је њена земља одиграла у државном удару.

Амерички председник Барак Обама одржао је 2009. говор у Каиру у ком је такође признао улогу Вашингтона у ономе што се догодило.

А онда, 2013. године, 60 године после државног удара, ЦИА – обавештајна агенција у САД – први пут је објавила документе у којима је коначно признала сопствену улогу у државном удару.

„Државни удар је изведен под директивом ЦИА као чин америчке спољне политике&qуот;, каже се у одломку из докумената који је објавила Национална безбедносна архива.

Професор Гергес тврди да актуелни сукоб између САД и Ирана корене вуче управо из те тајне интервенције.

„Иранци никада нису опростили Сједињеним Америчким Државама свргавање легитимног, демократски изабраног премијера и постављање на власт бруталног диктатора, иранског шаха, апсолутистичког владара земље&qуот;, објаснио је он.

„Антиамериканизам у Ирану данас је потекао од тога што је политичка елита сматрала САД кривим за промену трајекторије иранске политике.&qуот;

САД су такође покушале да утичу на политику египатског председника Гамала Абдела Насера у његовој земљи и да промене правац његовог националистичког пројекта, али без већег успеха, каже професор Гергес.

Америчка подршка исламистима у Авганистану

Совјетска војска је 1979. извршила инвазију на Авганистан да би подржала комунистичку владу која је дошла на власт годину дана раније.

Међутим, Совјети су се убрзо суочили са исламистичким покретом отпора познатим као муџахедини.

Ова група, сачињена од исламистичких џихадистичких екстремиста, противила се комунистичкој влади, уз подршку, између осталог, САД, Пакистана, Кине и Саудијске Арабије.

Током Хладног рата, САД су биле једна од земаља која је слала највише оружја и новца у Авганистан, у намери да осујете тамошње совјетске циљеве.

Према документима са којих је скинута ознака строго поверљиво, истрагама новинара и сведочанствима обелодањеним годинама касније, САД су желеле да заглаве Совјетски Савез у Авганистану.

Требало је да се СССР тамо губи животе и ресурсе слично ситуацији коју је америчка војска искусила у Вијетнамском рату.

Та мисија је названа Операција Циклон, а описана је у савременој штампи као „највећа тајна операција у историји ЦИА&qуот;.

Тадашњи амерички председник Роналд Реган је чак примио делегацију џихадистичких лидера у Овалној соби Беле куће.

После Женевских споразума и скоро деценије окупације, совјетски лидер Михаил Горбачов је 1988. покренуо повлачење из Авганистана.

Последње трупе су напустиле земљу почетком 1989. године.

Али земља је убрзо утонула у грађански рат између разних фракција и влада је, без подршке Совјетског Савеза, ускоро пала.

Из овога су изникли талибани, чији су следбеници следили строгу интерпретацију Шеријатских закона.

Многи њихови лидери су се борили у муџахединском покрету против совјетске окупације и добијали америчко и туђе оружје.

На сличан начин, после окончања совјетско-авганистанског рата, група авганистанских ратних ветерана је створила Ал-Каиду да би проширила исламистичку борбу изван граница Авганистана.

Талибани су пружили овој организацији и њеном вођи Осами бин Ладену безбедно уточиште за њихове операције и да би испланирали нападе на Америку од 11. септембра 2001. године.

• Оштећен или уништен - колику штету је претрпео ирански нуклеарни програм
• Да ли су Трампови напади на Иран довели до примирја са Израелом
• Амерички напад на Иран: Шта показују сателитски снимци

Валид Хазбун, професор Блискоисточних студија на катедри за политичке науке на Универзитету у Алабами, тврди да током Хладног рата већина америчких интервенција у региону може да се опише као „покушаји успостављања равнотеже&qуот;.

„Желели су да ударе противтежу било којој политичкој сили супротстављеној интересима Сједињених Држава и њихових савезника&qуот;, рекао је он за ББЦ.

Професор Хазбун каже да интервенција предвођена Америком у Заливском рату (1990-1991) служи као најбољи пример за ово.

„Био је то покушај да се потре ирачка инвазија на Кувајт&qуот;, истиче.

„Кувајтски суверенитет је повраћен, а после краја Хладног рата, дошло је до разговора између америчких политичара и лидера у региону да се пронађу начини за решавање заједничких безбедносних потреба.&qуот;

Међутим, професор Хазбун верује да је под Клинтоновом администрацијом тада започео потпуни други приступ.

„Циљ је био да се организује безбедносна архитектура која би служила америчким интересима и њиховој визији регионалног поретка&qуот;, истакао је он.

„У то је спадало, с друге стране, усредсређивање на мировни процес и нормализацију арапско-израелских односа, како би све арапске земље могле да стану уз САД и Израел, али и да би се зауздали Иран и Ирак војним средствима и санкцијама.&qуот;

Повремено је амерички интервенционизам ишао руку под руку са подршком Израелу коју су амерички лидери описивали као „безусловну и непоколебљиву&qуот;.

Од Другог светског рата, Израел је био највећи свеукупни прималац америчке стране помоћи, добијајући милијарде долара сваке године.

Повратак у Авганистан јурећи талибане

У октобру 2001, САД су повеле инвазију на Авганистан.

Као разлог инвазије навели су протеривање талибана, подршку демократији и елиминисање претње од Ал Каиде после септембарских напада.

Вашингтон је брзо заузео Кабул, главни град земље.

НАТО трупе су такође биле присутне у земљи од 2003. у борбеним мисијама и да би обучиле авганистанске снаге безбедности.

Три године касније, на власт је дошла нова авганистанска влада.

Али талибански напади су се настављали.

Тадашњи амерички председник Барак Обама најавио је 2009. нови прилив трупа који је помогао да се потисну талибани, али не задуго.

НАТО снаге су затим 2014, која је на крају испала најкрвавија година рата, окончале мисију и одговорност за безбедност предале авганистанској војсци.

То је довело до тога да талибани освоје још територија.

Наредне године, група је наставила да јача и покренула је низ самоубилачких напада.

Преузела је одговорност за напад на зграду парламента у Кабулу и још једну надомак међународног аеродрома у престоници.

На крају је Бајденова администрација у априлу 2021. одлучила да повуче трупе из Авганистана, 20 година после инвазије предвођене Америком.

Била је то контроверзна одлука која је довела до брзог пада Кабула пред талибанима и подсетила је на догађаје у Јужном Вијетнаму из 1975. године.

„Ово је Сајгон америчког председника Џоа Бајдена&qуот;, рекла је републиканка конгресменка Елис Стефаник на друштвеним мрежама.

„Катастрофални пораз на међународној сцени који никад неће бити заборављен.&qуот;

Талибани су тиме стекли војну опрему – углавном финансирану од САД – према бившем, авганистанском званичнику који је говорио анонимно за ББЦ.

Извештај УН-а из 2023. наговестио је да су талибани дозволили командантима да задрже 20 одсто заплењеног америчког оружја и да је зато процветала црна берза.

• Доналд Трамп: Од 'миротворца' до великог коцкара - шта чека Блиски исток
• Може ли Техеран да нападне америчке циљеве и друга питања о израелско-иранском сукобу
• Трампова дилема око Ирана и где су све америчке базе на Блиском истоку

Инвазија на Ирак

У августу 1990, ирачка војска, којом је командовао тадашњи председник Садам Хусеин, прешла је границу у Кувајт, убивши стотине људи који су пружили отпор инвазији и натеравши кувајтску владу у изгнанство у Саудијској Арабији.

За многе је ово обележило почетак дугог и турбулентног периода у историји Блиског истока.

После бројних упозорења и резолуције Савета безбедности УН, војна коалиција - највећа после Другог светског рата, коју су предводиле САД, а подржале је Велика Британија и Саудијска Арабија - покренула је 1991. мисију протеривања ирачких снага из Кувајта.

Савет безбедности УН је на крају усвојио Резолуцију 687, захтевајући да Ирак уништи сво оружје масовног уништења, што је израз којим се описује нуклеарно, биолошко и хемијско оружје, баш као и балистички пројектили дугог домета.

Ирак је 1998. прекинуо сарадњу са инспекторима за оружје УН-а.

А после напада из 2001. на Светски трговински центар у Њујорку, бивши амерички председник Џорџ В. Буш покренуо је план за инвазију на Ирак.

Буш је оптужио Хусеина за наставак гомилања залиха и производњу оружја масовног уништења и тврдио да је Ирак део међународне „осовине зла&qуот;, заједно са Ираном и Северном Корејом.

Тадашњи државни секретар Колин Паул рекао је у УН-у 2003. да Ирак поседује „мобилне лабораторије&qуот; за производњу биолошког оружја.

Али је 2004. признао да докази за то „не делују посебно чврсто&qуот;.

Велика Британија, Аустралија и Пољска су се придружиле Америци у инвазији, али многе земље – међу којима су биле Немачка, Канада, Француска и Мексико – противиле су се томе.

Тадашњи француски министар спољних послова Доминик де Вилепин рекао је да би војна интервенција могла да буде „најгоре могуће решење&qуот;, док је Турска – чланица НАТО и сусед Ирака – одбила да дозволи Америци и њеним савезницима да користе њене ваздухопловне базе.

Професор Хазбун је рекао за ББЦ да су САД желеле да смене режим и стога наметнуле властиту визију безбедности у региону.

А према ББЦ-јевом међународном уреднику Џеремију Боуену, инвазија је била катастрофа по Ирак и његов народ, гурнувши земљу у деценије хаоса.

„Далеко од уништења идеологије Осаме бин Ладена и џихадистичких екстремиста, године хаоса и бруталности које су експлодирале 2003. само су појачале џихадистичко насиље&qуот;, рекао је он 2023, у анализи око 20. година инвазије.

Још једна последица инвазије је била да се Ал Каида регенерисала и трансформисала у самопроглашену Исламску државу.

Још се не зна колико је тачно Ирачана погинуло као последица инвазије из 2003. године.

Према бројкама из Пројекта бројања ирачких тела (ИБЦ), иницијативе да се забележе смрти цивила после инвазије, између 2003. и 2022. погинуло је 209.982 ирачких цивила.

Професор Хазбун је рекао да је сада неопходно да САД подрже регионалне напоре за појачање безбедности.

„Амерички интереси у свету били би боље остварени путем региона који ради на заједничком разумевању безбедности уместо наметања реда путем прекомерне војне силе Америке и њених савезника&qуот;, рекао је он.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

• Израел пристао на услове за прекид ватре на 60 дана у Гази, каже Трамп
• Америка мора да искључи могућност напада пре преговора, каже ирански министар
• Пентагон приказао снимак тестирања „разбијача бункера&qуот; коришц́ених у Ирану

(ББЦ Невс, 07.05.2025)