'Преврнућемо небо и земљу': Убиство полицијског генерала Бошка Бухе - све што треба да знате

Мушкарац у црном, упечатљивих бркова, лежи поред аутомобила на паркингу некадашњег хотела Југославија у Београду.

Погођен је са више метака.

Свуда около је мрак, поноћ је увелико прошла, а на старом и мутном снимку види се како докторка трчи ка рањеном мушкарцу и пружа му помоћ.

Жив је, благо се помера. Хитна помоћ га одвози.

Међутим, тог 10. јуна 2002. године, полицијски генерал Бошко Буха, један од највиших званичника Министарства унутрашњих послова Србије, преминуо је у болници.

Убиство 43-годишњег помоћника начелника Ресора јавне безбедности само две године после 5. октобра, када је са власти свргнут Слободан Милошевић - а ни годину дана пре атентата на премијера Зорана Ђинђића - шокирало је многе.

„Страшна је то порука јавности, унела је огромну несигурност у друштвени живот&qуот;, каже Жарко Кораћ, један од потпредседника Ђинђићевог кабинета, за ББЦ на српском.

„Људи кажу себи 'па ако могу да убију полицијског генерала, што не би и мене'.&qуот;

Судски поступак за убиство генерала Бухе вођен је против такозване Макине групе, криминалног клана чији је наводни вођа био Жељко Максимовић Мака.

Осумњичени су првостепено ослобођени и пуштени из притвора, Врховни суд је суђење вратио на почетак, али су припадници Макине групе тада већ били у бекству.

„Суђење памтим по томе што то јесте било шок за друштво - да тако буде убијен полицијски генерал&qуот;, каже Радмила Драгичевић Дичић, чланица трочланог судског већа у првостепеном поступку, за ББЦ на српском.

Нови процес никада није покренут.

Све је тапкало у месту до августа 2025. године, када се Никола Маљковић, наводни припадник Макине групе, осумњичен да је директни убица Бухе, предао полицији после две деценије скривања, јавио је Радар.

„Вероватно је у питању некакав договор његових адвоката са судом, да се он преда“, каже Боро Бањац, некадашњи начелник Управе за борбу против организованог криминала (УБПОК), за ББЦ на српском.

„Али не знам какав правни поступак може да се води после свега&qуот;, додаје.

Извор ББЦ-ја на српском из врха полиције, који је тражио да буде анониман, далеко је одсечнији: „Ко би тек тако дошао да одговара за убиство полицијског генерала, за шта му потенцијално прети 40 година робије, а да не зна да ће бити пуштен?&qуот;

• Милорад Улемек Легија - од војника до организатора атентата
• Побуна ЈСО, 20 година касније: Обичан протест и(ли) увод у убиство Зорана Ђинђића
• Бивши челници тајне полиције Србије Јовица Станишић и Франко Симатовић осуђени у Хагу, повећане им казне

Убиство

Буха је те ноћи са пријатељима био на једном од сплавова на Дунаву.

Убијен је приликом уласка у аутомобил, у „најнезгоднијем тренутку“, док је стављао кључ у браву, писало је Време 12. јуна 2002. године.

Место је било згодно за то - отворен простор, жбуње као заклон, више праваца за бекство.

„Патрола саобраћајне полиције која се нашла у близини, чувши пуцњаву, бацила се на земљу.

„Кад су устали и провирили, било је касно, нападачи су већ побегли аутомобилом“, наводи се у тексту Милоша Васића и Јована Дуловића.

Такав злочин није виђен од убиства полицијског генерала Радована Стојчића Баџе у априлу 1997. године - такође и даље нерасветљеног - као и атентата на двојицу полицијских пуковника 1999, Милорада Влаховића и Драгана Симића.

Момир Гавриловић, бивши службеник Државне безбедности, претече Безбедносно-информативне агенције (БИА), такође је убијен у августу 2001. године.

Начин убиства Бухе, писало је Време, био је „стандардно београдски“.

„Овакав атентат, кажу искусни криминалисти, захтева бар два директна извршиоца, бар једног возача, бар два возила, бар један сигуран стан, обавештајну припрему, телекомуникације, логистику и много новца&qуот;, пише у тексту.

„Сви ангажовани људи морају бити хладнокрвни и поуздани професионалци&qуот;.

Политички Београд, додају, био је „ужаснут“.

„Наше мишљење је било да је то убиство симболично - да није он лично био мета, већ да је то постао само због звања генерала&qуот;, присећа се Кораћ.

„Изабран је да би се још више дестабилизовала ситуација у земљи, на све потешкоће.&qуот;

А оне су биле бројне.

Однос странака на власти, чланица некадашње Демократске опозиције Србије (ДОС), широке коалиције против Слободана Милошевића, био је под великим знаком питања.

Пре свега због тензија између премијера Ђинђића, лидера Демократске странке, и председника Војислава Коштунице из Демократске странке Србије.

Као неки од највећих проблема тог доба важили су лоше стање у привреди, снажан организовани криминал, компликована ситуација на Косову, остаци Милошевићевог режима у разним гранама власти и службе, као и притисци око изручења осумњичених за ратне злочине Међународном кривичном трибуналу за бившу Југославију (МКСЈ).

Све је додатно закомпликовано побуном Јединице за специјалне операције (ЈСО), једне од најелитнијих у земљи, али са крајње упутним статусом - због чега су је називали и паравојном формацијом - која је у новембру 2001. отказала послушност.

Време је тако те 2002. писало о „недостатку политичке воље и храбрости да се једном за свагда рашчисти са наслеђем Милошевићеве власти и криминално-полицијско-удбашким подземљем“.

„Мислим да су људи који су стајали иза убиства Бухе желели увођење ванредног стања, да неке друге снаге преузму Србију, где Ђинђић више не би имао никакву власт&qуот;, сматра Кораћ.

„Наш утисак је био да је то, парадоксално, било политичко убиство“.

Лична карта: Бошко Буха

„Што се мотива (за убиство) тиче, он је увек у вези са личношћу убијеног.

„Управо је на том плану дошло до запрепашћења - Бошко Буха је био последњи човек за кога би колеге полицајци помислили да му прети тако нешто&qуот;, писало је Време.

Рођен је 1959. у Вировитици у Хрватској.

Стриц му је био Бошко Буха, славни бомбаш и народни херој народноослободилачке борбе из Другог светског рата, који је погинуо 1943. године.

По њему је и добио име.

Завршио је Факултет народне одбране у Загребу.

Пре почетка ратног распада Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ) стиже у Србију и постаје шеф полиције у Сопоту, београдској приградској општини.

Средином 1998. ступа на функцију команданта Бригаде полиције СУП Београд.

Учествовао је у рату на Косову, где је био и рањен.

Као један од кључних тренутака његове каријере многи помињу дешавања пред 5. октобар 2000. године, када одбија да интервенише против штрајка рудара Колубаре.

Исто је поступио и неколико дана касније у Београду, када су у питању демонстранти који траже оставку Милошевића.

Почетком фебруара 2001. постаје шеф београдске полиције, а 1. јуна исте године унапређен је у чин генерал мајора.

Извори ББЦ-ја на српском из врха тадашње полиције Буху описују као „поштеног&qуот; и „човека који није био ни у каквим комбинацијама и шемама&qуот;.

У децембру 2001. постављен је за помоћника начелника Ресора јавне безбедности Сретена Лукића, касније осуђеног у Хагу за ратне злочине на Косову.

То је била „смена унапређењем“, изјавио је Филип Шварм, новинар Времена, у документарној емисији „Срце злочина“ из 2020. године, на Радио-телевизији Србије, о убиству Бухе.

Буху је описао као „некорумпираног полицајца који није имао чврсту полеђину у организованом криминалу&qуот; и који политички није било експониран.

Као такав био је „страно тело које смета.

„Најлакше је било убити Бошка Буху&qуот;, рекао је Шварм.

Истрага

После Бухиног убиства покренута је „једна од највећих акција полицијских акција у Србији&qуот; до тада виђених, писали су медији.

„Случај је проглашен приоритетним задатком полиције целе Србије - радило се даноноћно и квалитетно&qуот;, рекао је 2005. Милан Обрадовић, бивши начелник београдске полиције, за Инсајдер.

Вести су свакодневно биле пуне и информација и спекулација о убиству Бухе.

„Преврнућемо и небо и земљу док не пронађемо починиоца“, изјавио је Душан Михајловић, министар унутрашњих послова Србије, на конференцији за медије.

„Завирићемо у свако криминално гнездо, привести сваког криминалца ког имамо регистрованог и та ће акција имати трајан карактер све док убицу не пронађемо, предамо тужилаштву и правди&qуот;.

Према једној верзији догађаја, Буха је убијен како не би сведочио пред Хашким трибуналом.

„Ја сам сигурно, апсолутно и објективно одговоран за све што су моји полицајци радили (на Косову)&qуот;, изјавио је Буха раније.

„Ишли смо да извршимо наређење, да се боримо против терориста и радили смо то на најбољи могући начин како смо то знали и умели.

„Спреман сам да кажем оно што знам, одговарам за оно што сам крив и тиме заштитим све људе којима сам био командант.&qуот;

Међутим, Карла дел Понте, главна тужитељка Хашког трибунала, изјавила је да се Бухино име никада није нашло у њеним списима.

• Дани кад је Србија стала - генерални штрајк као увод у 5. октобар
• Шта би било да није било 12. марта
• Зоран Ђинђић: „Предњачио је у свему, осим у фудбалу&qуот;

У међувремену је још једна Бухина изјава привукла пажњу.

„Мафија покушава да неке полицајце увуче у подземље и додвори се неким политичарима из ДОС-а, да претрче у њихов табор&qуот;, изјавио је 2001. за Недељни телеграф.

„Нуде им разне услуге, новац, па и досијеа да компромитују политичке противнике, не би ли добили патронат за послове.&qуот;

Говорио је тада и о борби против организованог криминала.

„Некада јака ауто-мафија је сасечена&qуот;, криминалним групама у Београду су одузети милиони, али је „трговина дрогом у замаху&qуот;, нагласио је.

Боро Бањац, у то време начелник новобеоградске полиције - на ту функцију га је поставио управо Буха - управо такве медијске наступе види као разлог убиства.

На крају су ухапшени припадници Макине групе.

Жељко Максимовић Мака је у том тренутку већ је био добро познат полицији због убиства полицајца 1995. године, за које му никада није суђено.

Имао је и репутацију „хладнокрвног убице са заштитом службе&qуот;.

Министар Михајловић се тада поново обратио медијима.

Рекао је да су поред Бухе, на листи за одстрел Макине групе били и премијер Ђинђић, потпредседник савезне владе СР Југославије Мирољуб Лабус, шеф посланичке групе ДОС-а Чедомир Јовановић и други високи званичници.

Маљковић се пред хапшење вратио у земљу и припремао убиство, истакли су из полиције.

Чије, нису знали.

Душан Михајловић се у међувремену повукао из јавности и није био доступан за изјаву о убиству Бухе.

Био сам „само политичар&qуот;, рекао је Ненад Милић, некадашњи званичник Либерално-демократске партије (ЛДП) и бивши Михајловићев помоћник, за ББЦ на српском.

ББЦ новинара је упутио је на Милана Обрадовића, тадашњег начелника београдске полиције.

Генерал Обрадовић је одбио разговор за ББЦ на српском о овој теми, рекавши да је већ дуго у пензији и да је погоршаног здравственог стања.

Зоран Живковић, тадашњи министар унутрашњих послова СР Југославије, кратко је за ББЦ рекао да се о случају убиства Бошка Бухе „ничега не сећа&qуот;.

Андреја Савић, у то време директор Безбедносно-информативне агенције (БИА), упутио нас је упутио на судске списе, рекавши да су они „право место за информације о случају&qуот;.

Горан Радосављевић Гури, у то време високи званичник полиције - у документарцу РТС-а представљен као пријатељ Бухе - није одговорио на позиве и поруке, као ни Владимир Вукчевић, тада заменик окружног јавног тужиоца.

„Мислим да ће у судском поступку бити доказано да је већи део планова био мотивисан жељом да се у Србији успостави слаба власт која би толерисала криминал“, изјавио је Ђинђић у новембру 2002.

• Убиство Бранка Булатовића: Нерешен случај који је потресао српски фудбал
• „Фатални заокрет“: Од најближег сарадника до последње жртве режима Слободана Милошевића
• Хронологија случаја убиства Оливера Ивановића: Године без одговора

Судски поступак

Оптужени су Жељко Максимовић Мака, Никола Маљковић, Владимир Јакшић, Драган Илић, Слободан Костовски, Драган Алијевић и Горан Рајчић.

Максимовић и Костовски су били у бекству, па им се судило у одсуству.

Суђење Макиној групи било је прво у Специјалном суду у Београду, надлежном баш за борбу против организованог криминала.

„Ми смо прва поставка тог суда&qуот;, каже Радмила Драгичевић Дичић, бивша суткиња.

„Тада је почела примена Закона о организованом криминалу, где смо примењивали нове институте, истражне радње, посебно 'сведок-сарадник'.&qуот;

Оптужница је подигнута у априлу 2003. и већ у новембру 2004. донета је ослобађајућа пресуда.

Сви осумњичени су пуштени на слободу.

„Није било доказа да се утврди кривица - одлука је била једногласна&qуот;, каже Драгичевић Дичић, чланица трочланог судског већа у првостепеном поступку.

Суђење Макиној групи познато је и по коришћењу прислушкиваних разговора које су оптужени водили.

Снимљено је 36 сати материјала у 206 разговора, писао је Б92.

Због тога су се оптужени пред судом бранили ћутањем, како надлежни њихове гласове не би могли да повежу са гласовима са траке.

„Ништа нису говорили, били су као неми&qуот;, присећа се Драгичевић Дичић.

„Главни доказ је било то фамозно прислушкивање, али ту није било ничега што је конкретно могло да их повеже са убиством Бухе, осим што се могло утврдити да су појединци из групе били у близини места где је генерал убијен“.

Маљковићев телефон, са завршним бројевима 71, лоциран је те вечери недалеко од хотела Југославија, а утврђено је и да је био у комуникацији с бројем који се завршава на 67 - Владимира Јакшића.

Тужилац Владимир Вукчевић је телефоне сматрао важним доказима.

Непосредно после убиства, са једног од телефона је обављен разговор од четири секунде - тада је јављено да је све готово, изјавио је у емисији „Срце злочина&qуот;.

У прислушкиваним разговорима се помиње и могућност убиства премијера Ђинђића.

Други важан доказ у поступку против Макине групе била је изјава сведока Слободана Ресимића да му је Маљковић признао убиство генерала Бухе.

Драгичевић Дичић ту наглашава значај „принципа законитости доказа“, за који каже да је „гарант фер и правичног суђења&qуот;.

Он подразумева да се у поступцима не могу користити докази прибављени на незаконит начин.

„Ресимићев исказ није прибавио ни тужилац, ни полиција, већ су постојале индиције да су то урадиле друге криминалне групе и наравно да за суд то не може да буде доказ“, каже Драгичевић Дичић.

Суд је његов исказ на крају одбацио као непоуздан, тврдећи да је више пута мењао причу, као и да је био под утицајем Душана Спасојевића, вође Земунског клана, који је био у сукобу са Макином групом, пише КРИК.

Драган Илић Лимар, један од оптужених из Макине групе, у међувремену је изјавио да су га Спасојевић и бивши командант ЈСО-а Милорад Улемек Легија мучили како би признао убиство Бухе - што је Легија признао.

Погледајте видео: Ко је Милорад Улемек Легија

Милан Обрадовић, начелник београдске полиције у време убиства Бухе, ухапшен је због истраге злоупотреба овлашћења полиције приликом хапшења Макине групе.

У притвору је провео два месеца, а оптужница је касније одбачена.

Те 2005. је за Инсајдер истакао да Легија није радио за београдску полицију.

Изјаву сведока Ресимића уопште не сматра кључном, јер „није рекао ништа што полиција већ није знала&qуот;.

Одлуку суда да ослободи Макину групу тада није желео да коментарише пошто, каже, „поштује његову независност&qуот;.

„Имам право да кажем да је полиција радила добро - прикупљен је максимум могућих доказа, али је суд одлучио да их нема довољно, што не значи да нису криви&qуот;, рекао је Обрадовић 2005. године.

„Професионално се осећам незадовољан, наравно, из простог разлога што није остварен крајњи резултат рада полиције.&qуот;

Чланви Макине групе на крају су осуђени само за неовлашћено поседовање оружја.

У кући Драган Илића Лимара, приликом његовог хапшења, пронађена је велика количина оружја, међу којима су ракетни бацач зоља, мине, више пушака и пиштоља.

Део оружја био је регистрован на Безбедносно-информативну агенцију, пише КРИК.

Радар о Илићу пише као о данашњем функционеру владајуће Српске напредне странке (СНС).

Врховни суд у октобру 2005. поништава ослобађајућу пресуду Макиној групи и поступак враћа на почетак, али су Маљковић и остали тада већ били у бекству.

На питање због чега истрага убиства Бухе није донела резултате, Боро Бањац одговара кратко: „Вероватно нису биле одређене праве мете&qуот;.

• „Фатални заокрет“: Од најближег сарадника до последње жртве режима Слободана Милошевића
• Случај Бањска: Подигнута оптужница против Радоичића и још 44 људи
• Брутални сукоб Шкаљарског и Кавачког клана: Све што треба да знате

Земунски клан

Бањац алудира на једну од верзија убиства Бухе која се у међувремену појавила у јавности.

Она каже да су за све одговорни припадници Земунског клана, који ће само неколико месеци касније играти важну улогу у убиству премијера Ђинђића.

„Веровао сам у званичну верзију, али после смо кроз рад са земунском групом дошли до сазнања да Буху није убила Макина група, него Земунци“, каже Бањац, који је после убиства Ђинђића водио акцију Сабља, управо против клана.

„Сад колико је то доказиво или није, то је посебна прича&qуот;, додаје.

Исто је за ББЦ на српском изјавио и извор из врха тадашње полиције који је тражио да буде анониман.

Буху је, како каже тај извор, убио Сретко Калинић, један од највећих убица Земунског клана, осуђен на 30 година затвора за убиство Ђинђића и друге злочине.

„То смо сазнали из разговора са њему блиским људима и сведоцима-сарадницима, али никада нисмо доказали&qуот;, каже он.

„Земунци су се плашили Макине групе и на тај начин су је комплетну склонили - Мака је нестао и дан данас га нема, а Маљковић се ето појавио после 20 година&qуот;, каже извор ББЦ-ја на српском.

Као разлог убиства види изјаве Бухе о Земунском клану и борби против организованог криминала које „нису могли да му опросте&qуот;.

Калинић у књизи „Земунски клан - ко је ко&qуот; тврди да су Буху убила браћа Милош и Александар Симовић, такође чланови клана.

У везу са Земунским кланом довођен је и полицијски инспектор Слободан Пажин, који је радио истрагу убиства Бухе, пише КРИК.

Међутим, други извор ББЦ-ја на српском из врха тадашње полиције каже да су тврдње о припадницима Земунског клана као починиоцима „неозбиљне&qуот;.

„Могућност за то је равна нули - сви докази указују на Макину групу&qуот;, каже он кратко за ББЦ.

Према његовим речима, када су Калинића питали да ли је он убио Буху, одговорио је: „Ви ме питате за једино убиство које нисмо ми урадили&qуот;.

Ту могућност негирао је и генерал Обрадовић у разговору за Инсајдер из 2005. године.

„Апсолутно стојим иза онога што је београдска полиција урадила са колегама из београдског центра Државне безбедности.

„Не постоји никаква могућност да је то убиство напаковано, намештено, најмање да је то урадио Земунски клан или било ко други&qуот;, рекао је.

Погледајте видео: Зоран Ђинђић - од наде за реформом до атентата

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 08.18.2025)