Ратни заробљеник који жели да се врати у Северну Кореју да умре

Једног блиставог јутра ове недеље, необично велика маса окупила се на станици Имџинганг - последњем стајалишту на сеулској градској подземној железници која је најближа Северној Кореји.

Било је ту на десетине активиста и полицајаца, чија је пажња била усмерена на једног човека: Ана Хака Сопа, 95-годишњег бившег севернокорејског ратног заробљеника који је пошао кући, на другу страну границе која раздваја Корејско полуострво.

Било је то оно што је Ан назвао његовим последњим путовањем - желео је да се врати у Северну Кореју да би тамо био сахрањен, пошто је провео добар део живота у Јужној Кореји, већи део против сопствене воље.

Није успео да пређе: био је враћен, као што је и било очекивано, зато што јужнокорејска влада рекла да није имала довољно времена да заврши неопходне припреме.

Али је Ан стигао онолико близу колико је могао.

Ослабљен плућним едемом (сакупљање течности у плућима), није могао да издржи тридесетоминутну шетњу од станице до Моста уједињења - илити Тонгил Дае Гјоа - једног од неколико прелаза који повезују Јужну Кореју са Северном.

И зато је изашао из кола на око 200 метара од моста и прешао последњу деонице пешке, у пратњи двојице присталица који су га придржавали.

Вратио се држећи севернокорејску заставу, призор који се ретко виђа и изузетно нервира у Јужној Кореји, и обратио се новинарима и окупљеним волонтерима који су дошли да му искажу подршку.

„Само желим да моје тело почива у истински независној земљи.

„Земљи слободној од империјализма“, рекао је он.

• 'Беспрекорно' одмаралиште на плажи Северне Кореје само за руске туристе
• Не потцењујте севернокорејске трупе у Русији, кажу бивши војници за ББЦ
• Ким Џонг Ун је савезник Кине, али је постао „друг из пакла“

Неуздрмано уверење

Ан Хак Соп је имао 23 године кад су га заробили Јужнокорејци.

Три године раније, ишао је у средњу школу кад је севернокорејски владар Ким Ил Сунг напао Јужну Кореју.

Ким, који је желео да поново уједини две Кореје, окупио је земљаке око тврдње да је Југ био тај који је први покренуо напад 1950.

Ан је био међу онима који су у то поверовали.

Он се пријавио у Севернокорејску народну армију 1952. као официр за везу и потом био додељен јединици која је пошла на Југ земље.

Био је заробљен у априлу 1953. године, три месеца пре примирја, и исте године био осуђен на доживотни затвор.

Био је пуштен више од 42 године касније, због специјалног помиловања на дан независности Кореје.

Као и многи други севернокорејски затвореници, Ан је такође био обележен као „црвенокоси“, што је референца на симпатије који су гајили према комунизму и имао је проблема да нађе прави посао.

Није било лако, испричао је он за ББЦ у једном ранијем интервјуу у јулу.

Влада испрва није била од велике помоћи, рекао је он, будући да су га агенти годинама пратили.

Оженио се, и чак усвојио дете, али се никад није осећао као да припада овде.

Током читавог тог времена, живео је у сеоцету у Гимпу, најближе што цивил може да живи граници са Северном Корејом.

А опет је 2000. године одбио прилику да буде послат назад у Северну Кореју заједно са десетином других затвореника који су такође желели да се врате.

Био је оптимистичан у то време да ће се везе између две стране поправити, да ће њихови људи моћи да путују тамо и назад слободно.

Али је одлучио да остане зато што се плашио да би одлазак значио победу за Американце.

„У то време су се залагали за владавину америчке војске у Јужној Кореји“, рекао је он.

„Да сам се вратио у Северну Кореју, осећао бих се као да сам уступио властиту спаваћу собу Американцима – да сам је ослободио за њих. Моја савест као људског бића то напросто није могла да дозволи.“

Није најјасније на шта друго он мисли сем на продубљивање веза између Сеула и Вашингтона, које подразумевају снажни војни савез као гаранцију заштите Јужне Кореје од било каквог напада Северне Кореје.

Та веза дубоко узнемирава Ана, који никада није престао да верује у пропаганду породице Ким - да је једина ствар која спречава поновно уједињење Корејског полуострва „империјалистичка Америка“ и влада Јужне Кореје која им служи.

'Трансфер колонијалне власти'

Рођен 1930. у округу Гангва, у покрајини Гјеонги, током јапанске колонијалне власти над Корејским полуострвом, Ан је био најмлађи од тројице браће.

Имао је и две млађе сестре.

Патриотизам се рано примио код њега.

Његов деда је одбио да му дозволи да иде у школу зато што „није желео да ме претворе у Јапанца“, присећа се он.

И зато је започео школу касније него што је уобичајено, након дедине смрти.

Кад је Јапан капитулирао 1945, окончавши Други светски рат и његову колонизацију Кореје, Ан и његов млађи брат, који је дезертирао из јапанске војске, крили су се у кући њихове тетке, у подножју планине Мани на острву Гангва.

„То није било ослобођење - то је само био трансфер колонијалне власти.

„На летку који смо видели писало је да Кореја није ослобођена, већ да ће уместо тога бити примењена америчка војна власт. Чак је писало да ако ико буде прекршио амерички војни закон, биће строго кажњен према преком војном закону“, рекао је он.

И док су се Совјетски Савез и Сједињене Америчке Државе спорили око Корејског полуострва, договорили су се да га поделе.

Совјети су преузели контролу над Севером, а САД над Југом, где су поставили војну администрацију до 1948.

Кад је Ким извршио напад 1950, на власти је била влада Јужне Кореје - али Ан, као и многи други Севернкорејци, верује да је Јужна Кореја испровоцирала тај сукоб и да је њен савез са Вашингтоном спречио поновно уједињење.

Свет који се мења

Једном кад је био ухапшен, Ан је имао неколико шанси да избегне затвор – од њега је затражено да потпише документе којима се одриче Северне Кореје и њене комунистичке идеологије, који су се звали „конверзија“.

Али он је то одбио.

„Зато што сам одбио да потпишем завет конверзије, морао сам да трпим бескрајна понижења, тортуру и насиље - дане испуњене срамотом и болом. Нема другог начина да се до краја опише та патња речима“, рекао је он маси која се окупила близу границе у среду.

Влада Јужне Кореје није никада директно одговорила на ову конкретну оптужбу, мада је специјална комисија 2004. признала да је било насиља у затвору.

Анове директне оптужбе истраживала је Комисија за истину и помирење Јужне Кореје, независно тело које истражује прошла кршења људских права, 2009. године, и закључила да је уложен свесни напор да се силом наметне конверзија, што је подразумевало и чинове тортуре.

Одавно је општеприхваћено у Јужној Кореји да су се такви затвореници често суочавали са насиљем иза решетака.

„Кад год бих дошао свести, прва ствар коју бих проверио биле су моје руке - да бих видео да ли на њима има црвеног мастила“, присетио се Ан у интервјуу из јула.

То би обично значило да је неко силом притиснуо отисак прста на завет идеолошке конверзије.

„Ако га није било, помислио бих: 'Шта год да су урадили, ја сам победио'. И био бих задовољан.“

Северна Кореја се изузетно променила откако је Ан отишао из ње.

Сада земљу води унук Кима Ила Сунга - изоловану диктатуру која је богатија него што је била 1950. године, али је и даље једна од најсиромашнијих земаља на свету.

Ан није био у Северној Кореји током катастрофалне глади из 1990-тих у којој су умрле стотине хиљада људи.

Десетине хиљада других су побегле, упустивши се у смртоносна путовања како би побегли од тамошњег живота.

Ан је, међутим, одбацио сугестију било каквих разлога за забринутост за хуманитарно стање у Северној Кореји, окрививши медије за пристрасност и извештавање искључиво о мрачној страни земље.

Он тврди да Северна Кореја цвета и брани Кимову одлуку да пошаље трупе у помоћ руској инвазији над Украјином.

Јужна Кореја се такође променила током Ановог боравка у њој - некада сиромашна војна диктатура, данас је богата, моћна демократија.

Њени односи са Северном Корејом су имали успона и падова, варирајући од отвореног непријатељства до контаката пуних наде.

Али Анова уверења су остала неуздрмана.

Он је посветио последњих 30 година живота протестима против земље за коју верује да још увек колонизује Јужну Кореју - Америке.

„Кажу да људи, за разлику од животиња, имају две врсте живота. Један је основни биолошки живот - онај у ком говоримо, једемо, вршимо нужду, спавамо, и тако даље. Други је политички живот, такође зван и друштвени живот. Ако одузмете људском бићу његов политички живот, он се онда не разликује од робота“, рекао је Ан за ББЦ у јулу.

„Живео сам под јапанском колонијалном влашћу све те године. Али не желим да будем сахрањен под америчким колонијализмом чак ни у смрти.“

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

• Скривени животи ЛГБТQ заједнице у Северној Кореји
• Поклон Путина Северној Кореји: Лав и медведи
• Модна дизајнерка из Северне Кореје: 'Видела сам слободу у поцепаним фармеркама'
• Зашто се Северна Кореја бори против белих венчаница и јужњачког сленга
• Од лимузине до сервиса за чај: Које су све поклоне разменили Путин и Ким

(ББЦ Невс, 08.31.2025)