Дурбе: Најмањи град и родно место летонског Вука Стефановића Караџића

Зелена површина окупана септембарским сунцем окружује водену површину у којој се огледа околно дрвеће.

Слику додатно употпуњује и одраз облака.

Овај призор као са разгледнице смештен је тик уз главни пут који води ка центру најмањег града Летоније по броју становника.

Зове се Дурбе и припада региону Јужни Курзем на западу земље.

На тој површини, назиглед мирној и пустој, исписане су, испоставиће се, неке од важнијих страница историје ове балтичке државе.

После два сата вожње полупразним аутобусом кроз зелене и готово нетакнуте крајолике стижем у Дурбе.

Једина сам која напушта возило.

Са обе стране стрме и асфалтиране улице која води до центра, нижу се скоро нове једноспратне куће.

Дочекује ме, рекла бих, приградско аутобуско стајалиште, пусти паркић са две клупе и огласна табла.

Малопређашњу уређеност на тренутак замењује низ оронулих објеката.

На крову једног од њих запатила се маховина, а фасада димњака се толико ољуштила да су и цигле почеле да труну.

У сличном стању је и спољни зид куће, прозори су дрвени и дотрајали.

Преко пута слична слика.

Ту напуштену грађевину краси и плоча, подигнута у част војнику Калпаског батаљона, прве оружане јединице током Летонског рата за независност 1910-их.

Убрзо ћу сазнати да Дурбе врви од историјских артефаката.

Назив овог сићушног града на западу Летоније први пут се помиње средином 13. века.

Био је у саставу Земајтије која је успевала да пружи отпор супарничким заједницима, али је до ескалације дошло 1260.

Простор данашњих балтичких држава је у средњем веку био издељен на мноштво јединица које су контролисале различите структруре, често противничке.

Због изласка на Балтичко море, важног трговачког чворишта, био је пожељан плен.

Снаге Ливонског реда, насталог од Браћа по мачу, католичког војног реда немачких крсташких витезова, уз подршку Тевтонског витешког реда, сукобиле су се са војницима Земајтије - и изгубиле.

Замишљам хорду наоружаних витезова са оклопима, огрнути дугим огртачима, како јуришају једни на друге.

„То је била најважнија победа за нашу земљу&qуот;, говори ми Катерини, која се бави туризмом.

Пред очима ми се појављују и сцене борби из популарне серије Игре престола, али ме њен глас тргне и настављамо ка остацима утврђења и спомен плочама где се сваке године одаје почаст.

Али није свако пружање отпора било успешно попут битке из 13. века.

Летонију су освајали многи народи, а највише је била под влашћу Немаца - готово 700 година.

Они су научили Летонце да читају и пишу, али су наметнули и сопствене културне обичаје, што је им се обило о главу, каже Катерини из Дурбеа.

Том процесу се посебно противио писац рођен управо у овом граду - Атис Кронвалдс.

Иако га је одгајао немачки пастор, а школе завршавао у Берлину, сметало му је што су балтичко-немачки идеолози тврдили да Летонци не могу да имају сопствену културу.

„Твоја земља и слобода су најважније ствари на свету&qуот;, говорио је.

Та реченица је уклесана на дрвеној табли недалеко од центра града.

Кронвалдс је вратио у свакодневни говор стара, локална имена, оживео речи попут професије, знака, тела, поезије сликарства, средства.

Позајмљујући речи из сродних језика извео је око 200 нових - половина је ушла у летонски књижевни језик.

„Он је за летонски идентитет веома важна фигура&qуот;, додаје ова 43-годишњакиња.

Летонски Вук Стефановић Караџић (реформатор српског језика), помишљам.

Нису сви немачки трагови нестали.

Свака башта је под конац сређена, трава покошена, стазе, али и улице беспрекорно чисте.

„Волимо да је све савршено и због тога нас често прозивају да смо снобови и надмени.

„Да, јесмо, ми смо најбољи и све што радимо, радимо до перфекције&qуот;, каже Катерини.

• Упознајте Лужичке Србе, етничку мањину која у Немачкој опстаје стотинама година
• Колико (не) знамо о Вуку Караџићу
• Доситеј Обрадовић: Просветитељ и „бек-пекер&qуот; из 18. века

Задржала се и религија.

Готово сви на западу Летоније су евангелисти - следбеници Мартина Лутера, оснивача протестанске (лутеранске) цркве у Немачкој, док је католичанство заступљено на истоку државе.

Једина црква у месту, сиве фасаде са црвеним кровом и сатом без казаљки, више подсећа на замак него на верски објекат.

„Ми заправо верујемо у природу и водимо се мишљу да треба бити добар према њој, па ће и она на исти начин да узврати&qуот;, објашњава.

Што и није изненађујуће, јер је паганизам на овом простору био дубоко укорењен.

Посебно место у историјској читанци Дурбеа припада и Симанису Клеверсу, човеку који је у Летонији поставио темеље баштованства.

Крајем 19. века купио је парцелу на овом тлу и основао воћњак, расадник и увео нове сорте јабука и крушака.

Написао је прву књигу о баштованству, а у немачким и ришким новинама објављивао савете и оглашавао сопствени бизнис.

Када је 1893. Дурбе добио статус града, Клеверс, човек строгог погледа, ако је судити по једној од ретко сачуваних фотографија, постао је његов први градоначелник.

Његова кратка биографија исписана је на великој табли на четири језика, недалеко од цркве, за шта је задужен Агрис Пулкстенс.

Основао је и фонд за очување Клеверсовог наслеђа и обнавља кућу у којој је живео.

„Желео сам да сачувам традицију како би и млађе генерације сазнале шта је све постигао и учинио за наш град&qуот;, објашњава за ББЦ на српском.

Јабуке су потом постале и симбол Дурбеа, те свако двориште има бар једно дрво овог воћа, а оно је и на застави града која се вијори дуж главне улице.

Сваке друге недеље у септембру одржава се фестивал јабука што се поклопило са мојим доласком.

Још једно име са ових простора уписало се у летонску историју - Зигфридс Ана Мејерович.

Био је први министар спољних послова Летоније од њене независност 1918, два пута премијер и оснивач Летонског савеза пољопривредника, једне од најстаријих политичких странака у земљи.

Погинуо је у саобраћајној несрећи у 38. години, а становници западног региона подигли су му споменик који је опстао и током владавине Совјетског Савеза.

„Све што је могло да се уради за Летонију тих 1920-их је његова заслуга.

„Право је чудо што је опстао, јер су Совјети уклањали све што им није користило&qуот;, објашњава Катерини.

О совјетској ери овде се говори са горчином.

„Ух...&qуот;, изустио је кратко Агрис Пулкстенс који је одрастао у том периоду.

„Лоше се живело, али смо ми сналажљиви и успели смо да прегурамо&qуот;, говоре обоје углас.

Живело се углавном од пољопривреде, што је и даље главни извор прихода.

Током готово пола века под црвеном чизмом велики број мушкараца је одвођен на принудни рад у Сибир, на далеком истоку Русије, због чега се број становника Летоније драстично смањио.

То се одразило и на демографску слику овог ушушканог и удаљеног градића.

Летонија је почетком 1990-их прогласила независност, а 2004. постала чланица Европске уније.

Последњих година у њему живи око 500 становника, али има готово све.

„Сада смо слободни, много је лакше и добро живимо, ништа нам не фали&qуот;, каже Катерини.

„Данашње стање не може да се пореди са тим периодом&qуот;, надовезује се Пулкстенс, по струци инжењер.

У Дурбеу је огромна основна школа, два велика супермаркета, стадион и мала спортска хала, где деца из других градова током лета тренирају фудбал.

О популарности овог спорта сведоче црно-беле фотографије и новински исечци залепљени на оближњих дрвеним таблама.

На једној од њих је и најавни постер за меч локалних тимова.

Занимљиво је да је реч футбол исписана ћирилицом - што је први пут да видим ово писмо од како сам у Летонији.

„Школа је пре неколико година реновирана, мада је увек била у добром стању.

„Требало би да видиш како изгледа изнутра&qуот;, каже ми 22-годишња Анета, студенткиња примењених уметности.

Факултет јој је у 26 километара удаљеном Лиепају, где је завршила и средњу уметничку школу.

Приградски аутобус иде на сваких 20 минута и увек је тачан, додаје.

Градови су деценијама нераскидиво повезани, а и многи становници Дурбеа су запослени баш у Лиеапају, који се сматра и уметничким центром Летоније.

Разговарамо код штанда са палачинкама и сосом од јабука, док фестивал увелико траје.

На пространој површини перфектно поткресане траве постављено је на десетине пластичних столица, окружених импровизованим тезгама са сувенирима.

На бини се смењују играчи у традиционалној ношњи, што изазива одушевљење међу десетинама окупљених и децом.

„Ми смо попут велике породице, сви се знамо.

„Међусобно се подржавамо и помажемо - јединствен је то осећај&qуот;, каже Анета.

Старији не причају енглески, али ми се умиљато осмехују и знатижељно посматрају.

„Најбоље јабуке у Летонији су управо одавде&qуот;, надовезује се Катерини и пружа ми црвено-жуту кришку.

Пакује ми три неисечене јабуке различитих величина да понесем.

„Добре су - домаће&qуот;, изговарам.

„Нећеш наћи боље&qуот;, додаје самоуверено.

Враћам се утабаном стазом поред језера.

Сунце је у зениту, али је више облака и слика на воденој површини попримила је нове контуре.

Аутобус стиже на време - једина улазим у полупразно возило.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

• Упознајте Ригу: Ушушкана лука, стара калдрма и спор око совјетских трагова
• Разгледница Риге: Сецесија, залив и пијаца
• 'Пецање је начин живота': Лов на рибарска места у Летонији
• Дневник из Риге: 'Да куцнем у дрво' и провозам се плаво-белим распеваним трамвајем
• Одлазеће писмо из Риге: Три брата, црна мачка и легендарни уживо
• Кроз тврђаве и цркве Виљнуса или - како нисам добио држављанство уметничке републике

(ББЦ Невс, 09.19.2025)