Признање Државе Палестине отвара ново питање - ко ће да је води

Почетком септембра, палестински дипломата Хусан Зомлот позван је на разговор у аналитички центар Четам хаус (Цхатхам Хоусе) у Лондону.

Управо је Белгија, као и Уједињено Краљевство (УК), Француска и друге државе, обећала да ће у Уједињеним нацијама (УН) у Њујорку признати Државу Палестину.

То је др Зомлот описао као значајан тренутак.

„Оно што ћете видети у Њујорку могло би да буде заиста последњи покушај да се примени решења које подразумева две државе&qуот;, упозорио је.

„Не смемо да дозволимо да тај покушај пропадне&qуот;.

Неколико недеља касније, покушај је успео.

УК, Канада и Аустралија, традиционално блиски савезници Израела, коначно су признале Палестину као државу.

Британски премијер сер Кир Стармер је објавио одлуку УК-а у снимку на друштвеним мрежама.

„Суочени са све већим ужасима на Блиском истоку, делујемо како бисмо очували могућност мира и решења које подразумева две државе&qуот;, рекао је у снимку.

„То значи безбедан и сигуран Израел поред одрживе Државе Палестине, а тренутно немамо ни једно ни друго&qуот;.

Више од 150 земаља је већ признало Државу Палестину, али одлука УК-а и других држава да учине исто сматра се значајним тренутком.

„Палестина никада није имала већу међународну моћ него сада&qуот;, каже Ксавијер Абу Еид, бивши палестински званичник.

„Свет се мобилисао за Палестину&qуот;.

Али постоје сложена питања која захтевају одговоре, а међу њима је и оно основно: шта је тачно Палестина и да ли уопште постоји држава коју треба признати?

У Конвенцији из Монтевидеа из 1933. године наведена су четири критеријума за државност.

Палестина с правом испуњава два: стално становништво (иако је рат у Гази то озбиљно угрозио) и способност да одржава међународне односе, за шта је доказ др Зомлот.

Али још увек не испуњава услов „дефинисане територије&qуот;.

Без споразума о коначним границама (и без стварног мировног процеса), тешко је јасно рећи шта се тачно подразумева под Палестином.

Држава коју желе Палестинци састоји се од три дела: Источног Јерусалима, Западне обале и Појаса Газе.

Све ове територије Израел је освојио током Шестодневног рата 1967. године.

Чак и летимичан поглед на мапу показује где почињу проблеми.

Западну обалу и Појас Газе географски раздваја Израел већ 77 година, још од проглашења независности Израела 1948. године.

На Западној обали, присуство израелске војске и јеврејских насељеника значи да Палестинска управа, основана после мировног споразума у Ослу 1990-их, има стварну административну контролу над тек око 40 одсто територије.

Од 1967. године, ширење јеврејских насеља све више распарчава територију Западне обале као политичке и економске целине.

У међувремену, Источни Јерусалим, који Палестинци сматрају њиховом престоницом, окружен је јеврејским насељима, што постепено одваја град од Западне обале.

Судбина Газе је, наравно, још гора.

После готово две године рата, који је уследио после напада Хамаса на Израел у октобру 2023. године, велики део те територије је сравњен са земљом.

Али као да решење овога није довољно тешко, постоји и четврти критеријум утврђен Конвенцијом из Монтевидеа који је потребан за признање државности - функционална влада.

А то је велики изазов за Палестинце.

Погледајте видео: Шта је Западна обала

'Потребно нам је ново руководство'

Још 1994. године споразумом између Израела и Палестинске ослободилачке организације (ПЛО) стварена је Палестинска народна самоуправа (позната и као Палестинска управа - ПА), која је имала делимичну цивилну контролу над Палестинцима у Гази и на Западној обали.

Међутим, од крвавог сукоба 2007. године између Хамаса и Фатаха, главне фракције ПЛО-а, Палестинци у Гази и на Западној обали живе под влашћу две супарничке власти: Хамаса у Гази и међународно признате Палестинске управе на Западној обали, чији председник је Махмуд Абас.

То значи 77 година географске и 18 година политичке поделе - дуг период током којег се Западна обала и Газа све више удаљавају једна од друге.

У међувремену је палестинска политика постала крута, због чега је већина Палестинаца цинична према сопственом руководству и не гаје наде у погледу изгледа за помирење, а још мање и вези са државношћу.

Последњи председнички и парламентарни избори одржани су 2006. године, што значи да ниједан Палестинац млађи од 36 година никада није гласао ни на Западној обали ни у Гази.

„Невероватно је да за све то време нисмо имали изборе&qуот;, каже палестинска адвокатица Дијана Буту.

„Потребно нам је ново руководство&qуот;.

Проблем је постао још већи од почетка рата у Гази у октобру 2023. године.

Палестинска управа под вођством Абаса, чије седиште је на Западној обали, суочена је се смрћу десетина хиљада њених грађана, али јој је улога углавном сведена на немоћног посматрача.

• Зашто неке земље не признају Палестину као државу
• Шта је Накба и зашто Палестинци то зову „Катастрофом“
• У чему је разлика између антисемитизма и антиционизма

Године унутрашњих раздора

Међу палестинским вођама годинама трају напетости.

Када се председник ПЛО-а Јасер Арафат вратио из вишегодишњег изгнанства да стане на чело Палестинске управе, локални палестински политичари су углавном били скрајнути.

„Инсајдери&qуот; су почели да негодују због ауторитарног стилу Арафатових „аутсајдера&qуот;.

Гласине о корупцији Арафатових људи су нарушиле углед Палестинске управе.

А што је било још важније, новоуспостављена Палестинска управа била је неспособна да заустави постепену израелску колонизацију Западне обале и да испуни обећање о независности и суверенитету, које је наговештавало Арафатово историјско руковање са тадашњим израелским премијером Јицаком Рабином на травњаку Беле куће у септембру 1993. године.

Наредне године нису биле погодне за мирну политичку еволуцију.

Обележиле су их неуспешне мировне иницијативе, наставак ширења јеврејских насеља, насиље екстремиста обе стране, политичко померање Израела удесно, и насилни раскол 2007. године између Хамаса и Фатаха.

„У нормалном току догађаја појавили би се нови људи, нове генерације&qуот;, каже палестински историчар Језид Сајиг.

„Али то је било немогуће...

„Палестинци на окупираним територијама су толико распарчани на одвојене мале просторе, и због тога је било готово немогуће да се појаве нови људи који би могли да обезбеде обједињавање&qуот;.

• Решење о две државе: Да ли је то кључ за мир на Блиском истоку
• Нетањаху: Палестинска држава не долази у обзир
• Шта предвиђа план Нетањахуа за време после рата у Гази

Ипак се издвојило једно име - Марван Баргути.

Рођен је и одрастао на Западној обали, а већ у 15. години је постао активан у Фатаху, фракцији ПЛО-а којом је руководио Арафат.

Баргути је стекао популарност током Друге интифаде (великог устанка Палестинаца против Израела који је почео 2000. године), пре него што је ухапшен и оптужен за планирање смртоносних напада у којима је убијено петоро Израелаца.

Он је те оптужбе увек порицао, али је у израелском затвору још од 2002. године.

Међутим, када Палестинци говоре о могућим будућим вођама, разговор се готово увек заврши о човеку који је иза решетака скоро 25 година.

Недавна анкета Палестинског центра за политику и истраживање јавног мњења чије седиште је на Западној обали, показала је да би 50 одсто Палестинаца изабрало Баргутија за председника, што је далеко већа подршка од оне коју има Махмуд Абас који ту функцију обавља још од 2005. године.

Иако је високопозиционирани члан Фатаха, који је одавно у сукобу са Хамасом, сматра се да је његово име на списку политичких затвореника чије ослобађање Хамас захтева у замену за израелске таоце које држи у Гази.

Али Израел није дао никакав наговештај да је спреман да га ослободи.

Средином августа појавио се снимак на којем се види 66-годишњи Баргути, изнемогао, кога провоцира израелски министар безбедности Итамар Бен Гвир.

Био је то први пут после много година да је јавност видела Баргутија.

• Ко је Марван Баргути и зашто је предмет преговора Израела и Хамаса
• Марван Баргути: Хоће ли затворени вођа Фатаха постати наредни палестински председник
• Које је све вође Хамаса убио Израел

Нетањаху и палестинска државност

Чак и пре рата у Гази, став израелског премијера Бењамина Нетањахуа о палестинској државности био је недвосмислен.

„Сви знају да сам ја тај који деценијама блокира успостављање палестинске државе која би угрозила наше постојање&qуот;, изјавио је у фебруару 2024.

Упркос међународним позивима да Палестинска управа поново преузме контролу над Газом, Нетањаху инсистира да Палестинска управа неће имати никакву улогу у будућем управљању Газом, тврдећи да Абас није осудио нападе Хамаса на Израел 7. октобра 2023. године.

У августу је Израел дао коначно одобрење за пројекат изградње насеља који би фактички одвојио Источни Јерусалим од Западне обале.

Одобрена је градња 3.400 стамбених јединица, а израелски министар финансија Бецалел Смотрич изјавио је да ће тај план сахранити идеју о палестинској држави „јер нема шта да се призна и нема никога да се призна&qуот;.

Сајиг каже да то није нова стварност.

„Могли бисте да спустите архангела Михаила на земљу и поставите га на чело Палестинске управе, али то не би ништа променило.

„Јер морате да радите у условима због којих је било какав успех потпуно немогућ.

„И тако је већ дуго&qуот;.

Једно је, међутим, сигурно: ако настане Држава Палестина, неће је водити Хамас.

У Декларацији сачињеној у јулу на крају тродневне конференције коју су организовале Француска и Саудијска Арабија, наводи се да „Хамас мора да оконча његову власт у Гази и преда оружје Палестинској управи&qуот;.

„Њујоршку декларацију&qуот; су подржале све арапске државе, а потом су је усвојиле 142 чланица Генералне скупштине УН-а.

Хамас каже да је спреман да преда власт у Гази независној администрацији технократа.

• Шта је контроверзни израелски план о насељавању на Западној обали
• Израел планира 'заузимање' Појаса Газе
• Газа после рата: Ко ће се носити са 'безбедносном ноћном мором'

Да ли је довољна симболика признања?

Како је Баргути у затвору, Абас је у марту напунио 90 година, Хамас је десеткован, а Западна обала распарчана, јасно је да Палестини недостају и вођство и усаглашеност њених вођа.

Али то не значи да међународно признање нема значаја.

„То би заправо могло да буде веома драгоцено&qуот;, каже Дијана Буту, мада упозорава: „Све зависи од тога зашто те земље то раде и какве су им намере&qуот;.

Званичник британске владе, који није желео да се именује, рекао ми је да сама симболика признања није довољна.

„Питање је да ли можемо да остваримо неки напредак, како Генерална скупштина УН-а не би била само страна која је признала (Палестину као државу)&qуот;.

Њујоршком декларацијом су се земље потписнице, међу којима је УК, обавезале да предузму „опипљиве, временски ограничене и неповратне кораке ка постизању мирног решења палестинског питања&qуот;.

Званичници у Лондону указују да се у Декларацији помињу уједињење Газе и Западне обале и подршка Палестинској управи и одржавању палестинских избора (као и арапски план обнове Газе), као кораци који морају да се предузму после признања.

Али и они знају да су препреке огромне.

Томе се Израел и даље непоколебљиво против и запретио је да ће одговорити формалном анексијом делова или целе Западне обале.

У међувремену је председник Сједињених Држава (САД) Доналд Трамп јасно изразио незадовољство поводом ове теме, рекавши прошле недеље у Лондону: „По том питању нисам сагласан са (британским) премијером&qуот;.

У августу су САД предузеле неуобичајен корак - поништиле су или одбиле да издају визе десетинама палестинских званичника, што би могло да представља кршење правила УН-а.

У Савету безбедности УН-а САД имају право вета на било какво признање Државе Палестине, а чини се да Трамп не одустаје од његовог плана стварања такозване „Ривијере&qуот; у Гази, по којем би САД преузеле „дугорочно власништво&qуот; над Газом.

Што је најважније, његов план уопште не помиње Палестинску управу, већ само „реформисану палестинску самоуправу&qуот;, нити о било каквој будућој вези између Газе и Западне обале.

Дугорочно гледано, будућност Газе је можда негде између Њујоршке декларације, Трамповог плана и арапског плана обнове.

Сви ти планови, сваки на различит начин, покушавају да спасу нешто у Гази која се налази у катастрофалној ситуацији у протекле две године.

А какав год био исход овог процеса, мораће да пружи одговор на питања како ће изгледати Палестина и ко ће њоме руководити.

Али за Палестинце попут Дијане Буту постоји много хитније питање.

Каже да би највише волела да ове земље спрече даља убијања у Гази.

„И да ураде нешто да то зауставе, уместо да пажњу усмеравају на питање државности&qуот;.

Погледајте видео: Рушење Газе може да постане 'грађевински бум', каже израелски министар Бецалел Смотрич

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

• Израел и Палестинци: Све што треба да знате о вишедеценијском сукобу
• Шта Палестинци кажу о признању њихове државе
• Израел и Палестинци: Шта је решење две државе и зашто никада није спроведено
• Какве су последице признавања палестинске државе
• Ко је власник Појаса Газе
• Како Израел замишља нови Блиски исток

(ББЦ Невс, 09.22.2025)