Зашто су крађе уметнина експлодирале 1970-их

Крађу у Вурстеру осмислио је искусни криминалац Флоријан „Ал" Мандеј, али је све пропало кад су двојица лопова које је ангажовао почели да се размећу њиховим подвизима у локалном бару.

BBC News 25.10.2025 | Миријам Баланеску

Нови филм Мозак операције (Тхе Мастерминд), са Џошом О'Конором у главној улози, прича причу о пљачки уметнина која је пошла по злу.

Инспирисан је таласом сличних крађа у периоду познатом као деценија преокрета.

У мају 1972. године, два мушкарца ушла су у Музеј уметности Вустер у Масачусетсу и журно изашли напоље износећи четири уметничке слике Пола Гогена, Пабла Пикаса и наводно Рембранта (за коју се сада верује да је рад једног од његових ученика), држећи групу гостујућих средњошколаца на нишану и успут упуцавши припадника обезбеђења.

Са украденим уметнинама чија је укупна вредност била процењена на два милиона долара, Њујорк тајмс ју је сврстао у највеће крађе уметнина у савремено доба&qуот;.

Неки чак кажу да је ова крађа инспирисала много тежи злочин који се одиграо у близини: пљачку из 1990. године у бостонском музеју Изабеле Стјуарт Гарднер, у којој је украден плен у вредности од 500 милиона долара, што је без икакве конкуренције чини најскупљом крађом у америчкој историји, а злочин је до дана данашњег остао неразрешен.

Крађу у Вурстеру осмислио је искусни криминалац Флоријан „Ал&qуот; Мандеј, али је све пропало кад су двојица лопова које је ангажовао за упад почели да се размећу својим подвизима у локалном бару.

У року од месец дана, слике су биле безбедно преузете са фарме свиња на Роуд Ајленду и враћене у галерију.

„Да све буде луђе, Мандеј, пре него што је постао крадљивац уметнина, имао је бенд, а ја поседујем сингл са његове плоче&qуот;, каже сценаристкиња и редитељка Кели Рајхард за ББЦ.

Њен нови филм Мозак операције, који је недавно имао премијеру у САД, инспирисан је ланцем догађаја који су уследили после крађе у Вустеру, баш као и таласом крађа уметнина који је наступио током исте деценије.

Хваљен од Гардијановог филмског критичара Питера Бредшоа због проналажења „негламурозности&qуот; у пљачки, овај интелигентни филм Кели Рајнхард руши уобичајена правила гламурозног, сензационализованог филма о пљачки.

Блокбастери одавно популаризују идеју да постоји нешто отмено у овој категорији злочина, нарочито кад се она тиче уметнина: сетите се, на пример, верзије Афере Томас Краун из 1999. године, у којој Прис Броснан игра углађеног милијардера који организује препад на њујоршки Метрополитенски музеј уметности.

Верзија жанра у визији Рајхардове бира спорији ритам и прецизније око за начин на који се пљачка уметнина катаклизмички размотава.

Џош О'Конор преузима насловну улогу као мозак читаве операције: Џеј Би Муни, средњекласни, добро образовани пропали студент уметности који сада има проблема као незапослени столар у Масачусетсу.

Под притиском његових добростојећих родитеља - пензионисаног судије (Бил Кемп) и даме из високих кругова (Хоуп Дејвис) - да им врати дугове, он за пљачку бира фиктивни Музеј уметности Фремингем.

Али од тренутка кад један од његових људи постави питање како планира да препрода украдене уметничке слике, што је тешко због њихове препознатљивости, план креће по злу.

Рајхард је наишла на текст о педесетогодишњици пљачке Музеја уметности Вурстер док је радила на претходном филму Сховинг Уп (2002), хумористичкој драми о два ривалска скулптора, и одлучила да искористи ту причу као основу за њен следећи играни филм.

Све што је преостало је да створи лик Џеј Бија.

„Политичке идеје, жанровске идеје - то су ствари о којима размишљате и које проучавате, али онда морате да се одрекнете свега тога и да се сконцентришете на детаље филма који снимате и с оним што је ситуација вашег лика&qуот;, каже Рајхарт.

„Ако почнете да залазите у детаље пљачке попут ове и не концентришете се на шире потезе, онда по природи ствари све постане дегламуризовано.&qуот;

Док је читала о пљачки из 1972. године, Рајнхард се сетила „бројних упада и крађа из тога доба&qуот; који су се често појављивали у вестима.

Само неколико месеци после пљачке у Музеју уметности Вустер, у Канади је изведена пљачка названа „крађа преко светларника&qуот;.

Три наоружана пљачкаша упала су у Монтреалски музеј лепе уметности, и мазнули слике, накит и вредне предмете у вредности од два милиона долара, што је чини највећом крађом у историји ове земље.

С друге стране Атлантика, 1976. године је украдено 119 Пикасових позних дела из француске Папинске палате од три лопова док су била изложена на гостујућој изложби.

Muškarci drže sliku Mona Lize — Крађа Мона Лизе из 1910. године коју је извео бивши службеник Лувра остаје најславнија крађа једне једине слике

Потом је ту случај Роуз Дагдејл, дипломкиње са Универзитета у Оксфорду и наследнице која је постала жестока ирска републиканка, тема висооктанске драме о крађи уметнина Џоа Лолора и Кристин Молој по имену Балтимор.

Она је 1974. године, заједно са још неколико чланова Ирске Републиканске Армије (ИРА), украла 19 слика тако великих имена као што су Јоханес Верме и Петер Паул Рубенс из ирског Расборо Хауса, и тражила за њих откупнину, у нади да ће издејствовати пуштање затворених припадника ИРА-е.

„Било је нечег веома добро организованог у вези са тим и нечег веома лоше промишљеног.

Они су били изузетно мотивисани, али потпуни слепи на ширу политичку реалност&qуот;, рекао је Лолор за Синеуропу.

Историјат крађе уметнина

Пре овог налета пљачки, у историји је било безброј других пљачкања и отимања цењених уметничких дела, од пиратске крађе Последњег суда Ханса Мемлинга из 1473. године са брода који је требало

да исплови за Француску, до озлоглашене крађе Мона Лизе из Лувра 1911. године коју је извео Винћенцо Перуђа, разочарани бивши службеник галерије.

Кад је ухваћен две године касније, одслужио је само шест месеци затворске казне.

А опет је пљачка у Масачусетсу несумњиво наговестила промену темпа за индустрију пљачки уметнина.

Према историчару уметности Тому Флину, пораст броја пљачки 1970-их „поклопио се са бумом на тржишту уметнина&qуот;.

Наводећи покретање емисије Антикс роудшоу 1977. године - дугогодишњу емисију ББЦ ТВ у којој тим експерата процењује уметничка дела и предмете - и њену накнадну популарност, Флин каже: „Била је то културолошка промена, када смо почели да посматрамо уметничка дела као еквивалент новцу.&qуот;

У међувремену, криминалци су постајали све свеснији крхкости музејског обезбеђења, због чега су им уметничка дела изгледала као лака мета.

Вести раних седамдесетих упозоравале су на „кризе&qуот; са финансирањем музеја и резове у безбедности, посебно усред високе инфлације.

Пљачке мањих размера, као што је крађа портрета Војводе од Велингтона Франсиска Гоје из лондонске Националне галерије 1961. године и нестанак три Рембранта из галерије слика Далвич 1966. године показале су колико једноставно може бити напросто украсти слику из зидина галерије непримећено.

Попут чувара повређеног током пљачке у Музеју уметности Вустер, припадници обезбеђења су ретко носили оружје - и као што је то представљено с подсмехом у Мозгу операције, често су умели да буду успавани „пензионери&qуот; или „таблетомани&qуот;, као што каже Рајхард, са врло ограниченом обуком иза себе.

„Музеји су некада имали атрактивне кружне прилазе испред, што је само додатно олакшавало бекство&qуот;, додаје она.

И иако се у филму појављује ФБИ-јев истражитељ злочина у вези са уметнинама који подсећа на агента из стварног живота Роберта Витмана, који је током каријере повратио уметнине у вредности од 300 милиона долара, прави тим ФБИ-ја за криминал с уметнинама основан је тек 2004. године.

Али као што истиче Флин, док су музеји можда били спори у признавању претње од пљачке у прошлости, крадљивци генерално гледано такође баш нису испољавали оштроумље.

„Историја злочина с уметничким делима и крупних крађа уметнина препуна је опортунистичких идиота који заправо не разумеју природу самих уметничких дела&qуот;, каже он, говорећи о њиховом потенцијалу да направе штету.

„Или, ако ћемо право, тржишта за уметничка дела. И онда ти момци открију, на њихов велики ужас, да је предмете које су украли врло тешко утопити&qуот;, каже он.

Привлачност пљачкаша уметнина

Архетип крадљивца уметника у фикцији као симпатичног отпадника такође је почео да се јавља 1960-их и 1970-их.

Усред немира покренутих Вијетнамским ратом и Никсоновом администрацијом, разочарање и незадовољство достигли су нове нивое, нарочито међу млађим генерацијама у САД.

Истовремено, филмови као што су Топкапи из 1964. године (у којем банда крадљиваца покушава да украде уметнине из палате у Истанбулу), Како украсти милион из 1966. године (у којем Одри Хепберн и Питер О'Тул планирају пљачку из алтруистичких побуда) и Први потез из исте године (са Мајклом Кејном као одважним провалником који краде античку бисту) помогли су у величању таквих ликова.

Према историчарки Сузан Роналд, која се специјализовала за криминал у свету уметности, успон крадљивца уметнина у поп култури одражава менталитет противљења власти из тога времена.

„Део привлачности ових ликова је тај што надмудрују естаблишмент&qуот;, објашњава она.

„Чињеница да крађе уметнина обично не подразумевају приватне појединце чини то прихватљивијим.

„У питању је институција и има нечег прилично одважног у свему.&qуот;

Можда су се делом због глорификације ових крадљиваца уметнина запатиле заблуде у вези са тим крађама - на пример, идеја да је то „злочин без жртве&qуот;.

„Не схватамо то довољно озбиљно&qуот;, каже Флин.

„Због тога криминалци често добију смешно кратке казне, кад узмете у обзир да су починили озбиљан злочин према култури.

„Али зато што је то уметност, ми не мислимо да је то нешто важно&qуот;.

Мозак операције се на разне начине труди да сруши укорењене идеје о пљачкашима уметнина.

Од Кејна у Првом потезу до Алана Делона у Црвеном кругу Жана-Пјера Мелвила (1970), таква личност је у филмовима тога времена често представљана као срцоломац.

Али са Џеј Бијем, Рајхард се надала да ће то преокренути.

„Ти ликови су заправо велики кретени. Они су мизогини. Они могу себи да приуште да нестану и раде шта желе. Њих ни деца не држе у кући, уз породицу..

„Сама идеја да можеш бити отпадник је привилегија, али на крају почнете да навијате за њих, јер је то пуко наративно питање.&qуот;

Ми добијамо сложену перспективу Џеј Бијевог лика кроз његову напаћену супругу Тери (Алана Хаим) и неимпресиониране колегинице са студија Мод (Геби Хофман), од којих су обе присиљене да трпе његове испаде.

„Повремено постоји додати, објективнији приказ њега кроз жене у Џеј Бијевом животу на које он рачуна, а које су оптерећене његовом слободом.

„Лична слобода је огромна тема у америчкој политици данас, али по коју цену и ко сноси последице тога?&qуот;.

Данас су пљачке јавних музеја и галерија много мање честе, зато што су криминалци сада „помирени са чињеницом да су то суштински предмети које је немогуће утопити&qуот;, каже Флин.

Међутим, скорашње смањење финансирања америчке владе могло би да донесе проблеме у будућности за музејско обезбеђење, упркос томе што постоје веће претње по слике ових дана, каже консултант за културну баштину Вернон Репли.

„Неће патити само обезбеђење - биће то и ткање самих зграда.

„Ако не улажете у кровове и прозоре, на крају ће време и климатске промене вероватно представљати већи ризик по уметничке предмете од криминалаца&qуот;.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук