Kraj bez kraja: dijaliza kao večnost

Isti ritam, ista stolica, isti pogled u prazno. Aparat diše umesto mene. On zna kad treba da povuče, kad da pusti, kad da mi dozvoli da verujem da sam još ovde. Nekad ga gledam kao živog, kao nekog ko me poznaje bolje od svih ljudi koje sam ikada sreo. Njegovo zujanje je postalo moj otkucaj. Metalni Bog koji ne sudi, ne obećava, ne laže. Samo radi. Bez emocije, bez pretenzije, bez reči. U njegovom ritmu ima više poštenja nego u većini ljudi koje sam voleo. Znam