Тајна над тајнама: Како је мој другар Ден Браун продао 250.000.000 књига

После осам година паузе у књижаре у Србији стиже нова књига Дена Брауна „Тајна над тајнама" - све што треба да знате и о њој и о њему.

BBC News пре 10 сати | Слободан Маричић - ББЦ новинар

Не сећам се колико сам имао година, рецимо 13 или 14, али знам да сам био опчињен.

Био је почетак 2000-их, брат и ја смо и даље делили кревет на спрат, у ком сам данима, потпуно опседнуто, читао Анђеле и демоне Дена Брауна.

Мистериозно убиство научника из ЦЕРН-а, на месту злочина урезан симбол древног тајног друштва, Ватикан, папа, трка са временом и јурњава по Риму, решавање загонетки и шифри, и на крају обрт који је заиста померио мој тинејџерски мозак.

Ово је нешто најбоље на свету, мислио сам.

Исти ефекат изазвао је и Да Винчијев код из 2003. године, тако да Ден Браун – уз Харија Потера, Господара прстенова и пре свега мон ами Херкула Поароа – има доста заслуга што за 34 године није било много ноћи у којима пред спавање нисам читао.

У међувремену сам, нажалост, одрастао и читао свашта, а Браун постао глобални феномен, продавши – како тврди – више од 250.000.000 књига, али смо и поред тога остали другари.

Како коју књигу напише, ја је купим и прочитам.

И да, немају више исти ефекат као пре и свестан сам свих негативних критика његовог писања, али ме оне нису спречиле да моја колекција од свих седам његових наслова добије новог члана - Тајну над тајнама, која за који дан стиже у књижаре у Србији.

Али пре него што мало попричамо о њој, хајде да прођемо кроз тај феномен Ден Браун.

Јесте мој другар, али како је забога продао толике књиге?

Али када сам покушао да нађем саговорнике за ову тему, један од писаца ми је у незваничном разговору рекао „неће то бити лако, многи који га читају се тога стиде“.

Хеј, нећемо да се вређамо.

О феномену

Дакле, то су трилери.

Обично се дешавају у веома кратком временском року, понекад у само 24 сата.

И пуни су теорија завера, шкакљивих тема, криптографије, тајних друштва и организација, обавештајни служби, древних реликвија и ритуала, уметничких дела, борби за тајне, истине и моћ, са којима Браун комбинује мање или више стварне догађаје, ликове и предмете.

А шта би биле те шкакљиве теме?

Па, однос науке и религије, етика, порекло људи и будућност света, биотероризам, вештачка интелигенција, одакле потиче наша свест, чега има после смрти и слично.

„Успех Дена Брауна се можда највише заснива на игри са транспарентношћу тајне, и то у најрањивијим могућим областима као што су наука, вера и виртуелни простор“, каже Владислава Гордић Петковић, професорка Филозофског факултета у Новом Саду, за ББЦ.

Те „свете територије&qуот;, додаје, увек угрожава „генијални негативац, опијен амбицијама, крволочан, бескрупулозан и паклено интелигентан“, али је ту и други фактор успеха – „етички беспрекорни протагониста који се бори против зла“.

Главни лик у шест од осам књига је Роберт Лангдон, професор симбологије на Харварду, што не постоји – симбологија, не Харвард – а који се, како би разоткрио планове и завере тајних друштава и организација, уваљује у разне авантуре и неприлике.

Паметан је, симпатичан, одлично познаје древне симболе, религијску симболику и историју уметности, коју је Браун дипломирао у Севиљи, уз енглески и шпански језик.

И стално носи Мики Маус сат, за који је везан од детињства.

„На прву сам се заљубио у Лангдонов лик, несуђени је детектив“, каже ми писац Урош Димитријевић, иначе мој пријатељ за ког знам да је Браунов фан.

„Као и бројним другим херојима и протагонистима трилера, иницијална намера му није да на тај начин користи знање које има, али хеј - неко мора да спашава свет.“

И све је увек веома брзо.

Поглавља су кратка, тек по неколико страница, уз честу промену перспективе ликова, све док Лангдон, после значајног обрта, не схвати о чему се ту заправо ради.

И то увек на некој гламурозној локацији – Рим, Фиренца, Венеција, Лондон, Вашингтон, Париз, Истанбул, Барселона, Мадрид, Севиља, Билбао, Праг.

Често баш на највећим туристичким атракцијама.

Притом, свако поглавље се завршава клифхенгером - неизвесним тренутком.

„Тај стил писања Дена Брауна ми је увек био доста пријемчив“, каже Димитријевић, аутор Сиротих малих ратова, који су били у ужем избору за НИН-ову награду, и Даски, за коју је добио награду Политикиног забавника.

„Док читам осећам се као да бинџујем серију, а пошто моја љубав према приповедању изворно долази из њих, стрипова и филмова, заувек ћу волети књижевност која ми пружа такав ритам, ликове, заплете и локације.&qуот;

Све то у пакету ми је било сасвим довољно да у различитим животним добима, као и Урош, читам Дена Брауна.

Једноставно, било ми је забавно.

„Морам да нагласим да пре њега нисам био велики читалац – књижевност ми је била синоним искључиво за лектиру&qуот;, каже Димитријевић.

„Да Винчијев код је то променио, тада ми се први пут, ако изузмемо излет у свет Харија Потера, десило да проводим ноћи читајући нешто, а онда се будим рано и, још увек поспан, одмах грабим књигу.&qуот;

Притом је, како каже, код Брауна први пут чуо за неке организације и тајна друштва, па о њима касније истраживао из поузданијих извора.

„Ако мејнстрим књижевност успе да вам усади било какве занимљиве и релевантне информације, то може бити само плус.“

Библиографија

Дигитална тврђава (1998)
Тачка преваре (2000)
Анђели и демони (2000)
Да Винчијев код (2003)
Изгубљени симбол (2009)
Инферно (2013)
Порекло (2017)
Тајна над тајнама (2025)

Анђеле и демоне и Да Винчијев код пратило је и доста контроверзи.

Пре свега критике из табора Католичке цркве, чији су се званичници и организације бунили због историјских нетачности, погрешне представе о Исусу, Марији Магдалени и генерално приказане улоге цркве кроз историју.

То је само додатно подстакло продају тих романа, посебно Да Винчијевог кода, редовног госта на готово свим листама најпродаванијх књига 21. века.

По Анђелима и демонима, Да Винчијевом коду и Инферну су у међувремену снимљени и филмови, у којима Роберта Лангдона игра Том Хенкс.

Изгубљени симбол је адаптиран у серију, што је најављено и за Тајну над тајнама, која би требало да се нађе на Нетфликсу.

Den Braun na premijeri Inferna — Браун (десно) са екипом филма на премијери Инферна

О критикама

Па, доста их је.

Да ли је Роберт Лангдон можда мало једнодимензионалан? Јесте.

Да ли је заплет свих Браунових књига углавном сличан, ако не и исти? Јесте.

Све признајем.

Ања Мијовић, ауторка трилера Отпадници, такође је била одушевљена Анђелима и демонима - истиче Браунову „имагинацију“ - због чега је одмах прогутала и Да Винчијев код, али је већ ту „омађијаност за нијансу спласла&qуот;.

„Схватила сам да није напредовао, а од писца очекујем да му свако наредно дело буде боље од претходног, што се није догодило“, каже једна од оснивачица регионалног Удружења писаца трилера (УПиТ) за ББЦ на српском.

„Много година касније сам започела Дигиталну тврђаву и већ после првих поглавља укапирала матрицу коју, очигледно, раби у свакој књизи, а кад похваташ конце више није занимљиво… Ту смо се Ден и ја поздравили“.

Притом се, како каже, ни Роберт Лангдон никада не мења.

„Наставке је и тешко писати зато што на карактер увек мора да се дода још један слој, а који није контрадикторан претходном, што ретко ко уме“.

Имам још једно признање.

Временом ми ти Браунови велики обрти на крају књиге уопште нису били тако изненађујући.

Нисам баш најбистрији, али сам читао свашта у међувремену, па сам већину могао да осетим на пола књиге.

Постоје и бројне критике стила његовог писања, па чак и текст „20 неопростивих реченица Дена Брауна“.

„Реченице му јесу катастрофалне, али мени то не смета много“, каже Мијовић.

„Више ме једи предвидљивост, осетим се преварено, типа 'дај, па немој опет исту зврчку да ми уваљујеш, није фер.'“

Професорка Гордић Петковић, која предаје савремену енглеску и америчку књижевности, има бројне замерке на три Браунове књиге које је читала.

„У убедљиво најпопуларнијем Да Винчијевом коду заплет не успева да парира динамичности радње и емотивном набоју - сурово звучи кад кажете да је главни адут књиге читаочев недостатак опште културе, али то је заиста случај.

„Анђели и демони баратају корпусом знања из религије, историје и науке, због чега се радња неминовно усложњава и на тренутке постаје трома, док би у Дигиталној тврђави спор ритам и плиткост у мотивацији јунака одбили читаоца да књига не метафоризује информатички тероризам као смртну опасност данашњице.“

Браун, како каже, пише „популарно, лако читљиво и лако заборављиво штиво“, као и да његове књиге „нису оних које читаоци чувају&qуот;.

Никада неће бити класик, истиче.

„Он је медијски феномен, франшиза и више је тема за истраживаче културе него теоретичаре књижевности.

„То су књиге за ситуациона читања, које се прождиру на плажи или током чекања на аеродрому и онда без гриже савести оставе у хотелској соби.&qуот;

Тајна над тајнама

И каква је пресуда за нову књигу?

Мало ми је мех, да се тако стручно изразим.

Све је исто - Роберт Лангдон је ту, Мики Маус сат на руци је ту, шкакљива тема је ту, јурњава по, овог пута, Прагу - цхецк, драматични обрт на крају - цхецк.

Све супер, по то сам дошао.

Али ми и нешто недостаје, није ми довољно денбрауновски, недостаје ми мало масона, илумината, криптографије, древних артефаката у поду цркве.

Или барем адекватне њихове замене, пошто је све ово већ искористио.

Притом, прилично је обимна - има скоро 700 страна и то оног већег формата - и морам да признам да ми се, израчунајте сад ово добро, прва половина последње трећине мало вукла.

Добро, доста је, хајде да видимо тај расплет, помислио сам пар пута.

Не знам да ли је то до мене, или до њега, али тако је било.

Видим и по интернету да су критике Гардијана и Телеграфа прилично оштре.

„Фантастичан роман, његово најплодније и најзрелије дело“, каже Бранкица Ђукић из издавачке куће Соларис, која у Србији објављује Браунова дела, за ББЦ.

Назива га „феноменом и писцем какав се скоро неће појавити на овој планети“.

Притом је, истиче, у сусретима веома професионалан и љубазан, иако је „писац тих размера и интересовања“.

Мој пријатељ Уки се за то време радује да чита Тајну над тајнама и кроз њу посети Праг.

„Није ме стид да волим романе Дена Брауна“, истиче.

„Волим их зато што не претендују да буду ништа више од онога што заиста јесу, а то су поп-трилери, и то одлични поп-трилери.

„Постоји много бољих писаца, оних који боље познају стилистику, обликују реченице, пишу дијалоге, ломе поглавља, осмишљавају заплете, али не постоји нико ко романе Дена Брауна пише боље од Дена Брауна.&qуот;

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук