Gde je granica trpljenja, ako je u glavi kmetova uopšte ima
Radar pre 19 sati | Lazar Džamić
Mnogo govori o današnjem svetu to da su nam i monstrumi postali farsični i da skoro sa nostalgijom gledamo u tradicionalne, ozbiljne, namrštene, ćutljive, besne ili tiho jezive monstrume „klasičnog“ tipa – klasično lude, klasično oštećene – arhetipske monstrume sa ideologijama i verama i dubokim ubeđenjima, ili psihopatskom hladnoćom
23 godine od ubistva Zorana Đinđića… Jedno punoletstvo, i još malo. Jedna (opet) izgubljena generacija. Sve smo već rekli, sem imena inspiratora. Sve, sem kada ćemo Zorana poslušati. Sve, sem zašto i dalje trpimo duhovne (a i fizičke) naslednike njegovih ubica. Sve smo već čuli, sem kako ćemo to da menjamo. A izborima nećemo moći. Sve smo čuli već toliko puta da više nema šta da se kaže. Samo da se radi. Znaci neofeudalizma oko nas se množe brzinom salmonele u
