Деценија медијских конкурса у Бечеју: Огледни пример претварања јавног интереса у буџетску самопослугу за изабране
Цензоловка пре 8 сати
Када је 2015. године, након усвајања сета медијских закона, тадашњи председник Независног удружења новинара Србије Вукашин Обрадовић говорио о стубовима пројектног суфинансирања – јавном интересу и строгој контроли трошења новца – очекивања су била висока. У теорији, систем је требало да обезбеди да јавни новац иде најквалитетнијим пројектима медија, пре свега истраживачким, док би контролни механизми гарантовали законитост и сврсисходност трошења.
Десет година касније реалност у Бечеју и Србији показују готово потпуну инверзију тих принципа. Контрола јесте успостављена, али не над законитошћу трошења буџетског новца, већ над политичком и интересном подобношћу корисника. Пројектно суфинансирање медија трансформисало се у механизам расподеле буџетских средстава лојалним актерима и системско гушење оних који инсистирају на професионалним стандардима – то гушење постало је најагресивније 2024. и 2025.
