Zidine, ljudi i vera koja opstaje: Moj put nade na Kosovo i Metohiju
Nova pre 25 dana
Pre godinu i po dana sam prvi put obišla manastir Visoki Dečani. Teško je rečima opisati to mesto, ono nije samo spomenik pod zaštitom UNESCO-a ili zadužbina Nemanjića iz 14. veka. Dečani su, pre svega, neki drugi svet. Tamo čovek oseti mir koji se ne može lako objasniti, mir koji dodiruje i onoga koji veruje u velike učitelje i mudrace, kao i onoga koji još uvek traga za svojim odgovorima. Kao da zidovi tih svetinja pamte vekove nade, molitve i tišine, i šapuću svakome isto: da nismo sami i da uvek
Piše: Aleksandra Kožul Dok hodaš ka crkvi, imaš osećaj da si ušao u "živo nebo", mesto gde vreme kao da miruje i stoji. Najdublji mir donose mošti Svetog kralja Stefana Dečanskog, ktitora i osnivača manastira. Pred njim se sedam vekova brišu razlike među ljudima, u ovaj manastir dolaze mnogi, bez obzira na naciju, tražeći utehu ili isceljenje. Ali ono što Dečane čini vizuelno neponovljivim je njegov raskošni živopis. Sa preko hiljadu kompozicija, to je najbogatija
