Зашто желимо да нас памте после смрти

Када је оцу Бет Хантер дијагностикована Алцхајмерова болест, питала га је да ли може да сними њихов разговор да би поново могла да га слуша у будућности.

Он је то одбио.

Није био човек који би искрено разговарао о дубоким осећањима и њиховом односу, није се суочавао са његовом дијагнозом нити је говорио о смрти, каже Хантер.

Уместо тога, приоритет му је био да забележи његова ратна сећања, што је радио руком, а потом би ангажовао некога за куцање.

Иако потреба да се остави наслеђе може да буде хитнија код старијих људи, који снажније осећају ограниченост времена које им је преостало, неки научници сматрају да та тежња може, а можда и треба, да почне много раније у животу.

Све већи број истраживања указује да би боље разумевање наше урођене људске потребе да нешто оставимо будућим генерацијама после смрти могло да открије нове начине за унапређење менталног здравља.

„Велика већина људи не размишља о томе&qуот;, каже Хантер, ванредна професорка на Државном универзитетуу у Боулинг Грину у савезној америчкој држави Охају и стручњакиња за питање наслеђа у контексту преживљавања рака.

Али наслеђе може да се испољи на различите начине и чак да буде несвестан чин.

„Свако оставља неко наслеђе, без обзира да ли је тога свестан или не&qуот;, каже Хантер.

Није у питању само завештање богатства или имовине, нити уметничких дела која трају заувек, попут музике и књижевности.

Уместо тога, неки истраживачи деле наслеђе на три главне, међусобно повезане категорије: биолошко наслеђе, које се оставља телом и генетиком, материјално наслеђе, које представљају богатство и имовина, и наслеђе вредности, попут вере, културе и породичног наслеђа.

Биолошко наслеђе

За многе, најочигледнији облик биолошког наслеђа је пренос генетике када добијете биолошку децу.

Али генетска лоза, која се односи на породичну линију повезану генима, и наслеђе, односно трајан утицај који остављамо после смрти, могу да буду две различите ствари.

Остављање биолошког наслеђа може да подразумева и завештање самих „љуштура&qуот; у којима живимо - наших тела.

Око 170 милиона Американаца су регистровани донори органа, иако само троје од 1.000 људи умире у околностима које омогућавају успешно донирање органа.

Неки људи желе чак и да донирају цело тело науци, што значи да ће њихова тела бити коришћена за образовање студената медицине или за истраживања, као на пример за развоја нових клиничких процедура.

У Сједињеним Америчким Државама (САД) је 2021. године примљено више од 26.000 донираних тела.

Недавно истраживање спроведено на више од 100 људи регистрованих за донирање тела у Белгији, показало је да је жеља да допринесу науци била главни мотив 57 одсто испитаника.

Други разлози су били алтруизам и захвалност за медицинску негу, али је занимљиво да је 16 одсто учесника навело да им је мотивација била да њиховој смрти дају смисао.

То важи и за људе који имају генетске болести или здравствене проблеме.

Познат је случај активисткиње Сузан Потер, која је патила од различитих хроничних здравствених проблема попут рака, дијабетеса и артритиса, и која је донирала њено тело пројекту Висибле Хуман Пројецт у Колораду у САД-у да би помогла младима да постану бољи лекари.

Њен случај је необичан јер је пристала да њено тело буде замрзнуто на -9,4 степена Целзијуса, пре него што буде исечено на 27.000 делова.

Сваки део је фотографисан, сложен и дигитално обрађен да би се направио „виртуелни леш&qуот; - тродимензионални алат који омогућава студентима да виртуелно сецирају људско тело.

У једној од студија о женама које су преживеле рак које је спровела Хантер, учеснице су се надале да ће њихово наслеђе подстаћи чланове породице да усвоје здраве животне навике и да редовне иду на прегледе за рано откривање рака.

Женама које су се суочавале са могућом смрћу после добијања дијагнозе рака, било је важно да „оставе неки траг&qуот;, каже Хантер.

Хантер сматра да значај наслеђа може да има шири утицај и на клиничка истраживања, јер би могло да подстакне већи број пацијената да учествују.

Размишљање о наслеђу може да пружи утеху и људима који се суочавају са скором смрћу.

За људе који су при крају живота, без обзира на њихову старосну доб, неке болнице и установе за палијативну негу, организују „активности за остављање наслеђа&qуот; да би пацијентима помогли да живот заврше на начин који је њима и њиховим породицама најзначајнији.

То може да буде дневник или албум успомена, честитка вољеној особи, уметнички пројекат или „етички тестамент&qуот;, што је документ који нема правну снагу, али људима омогућава да запишу њихове мисли, вредности и савете које желе да оставе будућим генерацијама.

Истраживања спроведена на терминално болесним одраслима и децом указују да овакве активности повезане са наслеђем могу да им смање депресију и анксиозност.

А такође могу да олакшају туговање током последњих месеци живота.

• „Умирао је, а смешио се&qуот;: Човек који испуњава жеље људима на самрти
• Да ли самоћа чини људе срећнијима
• Може ли инжењеринг сна да нас 'усрећи' или да нам прода више пива

Наслеђе вредности

Филантропија, завештање имовине и драгоцености жељеним наследницима су начини да се остави материјално наслеђе.

Породично наслеђе и успомене, као што су фотографије и дневници, може такође да се негује као начин преношења важне породичне традиције и историје.

На пример, донирање зграде која ће носити нечије име такође оставља траг у друштву.

Али истраживања показују да оно што људи највише желе да оставе као њихово наслеђе јесу вредности и уверења, као што су доброта и важност помагања другима.

Истраживање које је детаљно проучило приче 38 жена различитог годишта и здравственог стања показало је да су учеснице желеле да пренесу њихова искуства и вредности.

Најчешће су то покушавале да учине дајући пример сопственим понашањем, вером или духовношћу, али и конкретним поступцима попут записивања или аудио-снимања њихових прича, породичне историје или кључних животних тренутака, некад и у облику аутобиографије.

Остављање наслеђа вредности може да има бројне користи.

Када је група америчких истраживача интервјуисала групу људи старијих од 65 година који су направили документ о наслеђу вредности, открили су да су учесници успели да пронађу мир, прихвате прошлост, искажу оно што им је било најважније и да их је то подстакло да наставе да живе.

Неколико учесника описало је остављање наслеђа вредности као „опипљив дар&qуот;, док је један од њих рекао да га је тај процес „подсетио на оно што је преживео, препреке са којима се суочио и како их је превазишао, и које животне филозофије су му у томе помогле&qуот;.

„Сачувани од заборава“: Посмртни говори породице Новковић

Суочавање са страхом од смрти

Иако људи вероватно размишљају о наслеђу већ хиљадама година, научници проучавају овај концепт тек око 75 година.

Немачки психоаналитичар Ерик Ериксон је 1950. године сковао термин „плодотворност&qуот;, и описао га као степен нечије заинтересованости за добробит других, нарочито у погледу користи за будуће нараштаје.

Он је плодотворност уврстио као седми од његових осам стадијума психосоцијалног развоја, истичући да представља кључни задатак за људе у средњем животном добу.

Ако човек не успе да постигне плодотворност, Ериксон је сматрао да то може да утиче на ток његовог даљег живота, па чак и да погорша здравље.

Други научници су касније проширили и поткрепили ову теорију доказима, мада су неки указали и да постизање плодотворности није изазов само за одрасле у средњим годинама, већ да би требало да се посматра као целоживотни процес.

Наравно, постоји још један мотив који подстиче људе да оставе наслеђе, а то је страх од смрти.

„То наводи људе да се запитају: Који је смисао живота ако сви на крају умремо?&qуот;, каже Кимберли Вејд-Бензони, професорка менаџмента и организација на Пословној школи Фјукуи Универзитета Дјука, у америчкој држави Северној Каролини.

„Смрт је заправо у самој сржи психологије мотивације за остављање наслеђа.

„Када нас нешто подсети на смрт, сетимо се да не желимо да умремо, већ да желимо да живимо&qуот;.

Размишљање о наслеђу може да помогне људима да из стања „узнемирености због смрти&qуот; пређу у стање „промишљања о смрти“, тврди она.

Други теоретичари примећују да тај страх доноси и жељу да се сопствени живот доживи као прича која има смисао.

„Порив за остављањем наслеђа може да се посматра као део наше потребе за смисленим и доследним приповедањем&qуот;, каже Џеси Беринг, професор психологије на Универзитету Отага на Новом Зеланду.

„Себе представљамо као главног јунака на путовању хероја… а поука или морална вредност приче, коначна порука, да тако кажемо, преноси се 'публици', следећој генерацији&qуот;.

Оно што је кључно је да нам наша фасцинација остављањем наслеђа показује да су људи програмирани тако да им је много стало до мишљења других, каже Беринг.

„Чак ни у смрти не можемо да побегнемо од те бриге&qуот;.

Одавно је познато да су током читавог живота потребне везе са другим људима, јер то побољшава здравље и представља кључни извор среће.

Због тога наслеђе може да буде и својеврсни „вештачки продужетак&qуот; наше људске потребе да будемо вољени.

Запишите ваше 'жеље о остављању наслеђа'

Упркос све већем броју истраживања, разлог због којег желимо да нас људи памте у позитивном светлу после смрти и даље је донекле загонетка.

„На крају крајева… ако верујете да је за постојање свести потребан мозак, онда психолошки нећемо моћи да знамо нити да уживамо у нашем угледу после смрти&qуот;, каже Беринг.

Опседнутост током целог живота како ћемо бити доживљени после смрти може „да нас лиши способности да ценимо и уживамо у непосредном искуству садашњег тренутка&qуот;, сматра Беринг.

„Мислим да то може да нас наведе и да преиспитујемо важне одлуке, уколико оклевамо да заузмемо одређене моралне ставове због прикривеног страха од тога 'како ћемо бити упамћени'&qуот;, каже он.

Истина је - не можете да контролишете ваше наслеђе, каже Вејд-Бензони.

„Они који га наслеђују су заправо и они који га контролишу и тумаче&qуот;.

Али то не умањује користи које размишљање о наслеђу током живота може да има за човека, као и за људе у његовом окружењу.

Заправо, Вејд-Бензони и њене колеге сматрају да би људи требало што раније да почну да размишљају о наслеђу које желе да оставе и да чак током целог живота записују њихове „жеље о остављању наслеђа&qуот;.

„Доследно долазимо до закључка да људи чешће поступају на начине који користе будућим генерацијама када размишљају о властитом наслеђу&qуот;, каже Вејд-Бензони.

Размишљање о изградњи наслеђа током живота омогућава људима да доносе одлуке у складу са значењем и трагом који желе да оставе иза себе.

Такво размишљање, заузврат, подстиче људе да друштвено одговорно и корисно делују, као што је еколошки активизам и донирање више новца добротвроним организацијама и медицинским истраживањима.

А предузетници би могли да размишљају о оснивању предузећа која доприносе друштву, и да се не води само добити, каже Вејд-Бензони.

Корист је, према мишљењу ових истраживача, двострука: људима пружа осећај мотивације и смисла док су живи, али и „симболичку бесмртност&qуот; после смрти - продужавајући наше присуство, чак и када физички више нисмо ту.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

• Зашто нисте онолико себични колико мислите
• Хипнагогија: Стање између сна и јаве које може да подстакне креативност
• Мит да су жене природно емпатичније од мушкараца
• Може ли срећа да се измери и како
• Због сна је сазнала да има рак - да ли у сну мозак може да шаље поруке

(ББЦ Невс, 05.24.2026)