Ognjen Obradović: Pozorište je oduvek umelo da pronađe makar i sitne pukotine slobode, a studenti su aktuelizovali pitanje šta radi umetnost u represivnim društvima
Danas pre 3 sata | Radmila Radosavljević
Šta radi pozorište i kada se svet raspada? Ćuti, sklanja pogled – ili postaje mesto svedočenja, suštinsko je pitanje koje u monografiji „Svedoci poslednjih dana“ otvara i analizira njen autor Ognjen Obradović, docent na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, na Katedri za teoriju i istoriju.
Tragajući za odgovorom, Obradović nas u jednom uzbudljivom vremeplovu vraća u ratne 90-te godine, u repertoar Jugoslovenskog dramskog pozorišta, institucije čije je ime ostalo da živi uprkos državi koja se u krvi raspala, i u tom strašnom periodu nije pristajala na poricanje stvarnosti. Ali, autor u tome ide i dalje od same teatrološke analize jedne scene i jedne ratne decenije – on govori, kako kaže „o generacijskom suočavanju, o nasleđu koje nas oblikuje, o veri
