Анализа: Западни Балкан суочен са притисцима на медије и ревизионизмом

Земље Западног Балкана суочене су са политичким притисцима на медије, дезинформацијама и историјским ревизионизмом, док је Србија издвојена као "можда најукорењенији пример системског отпора" извештавању о ратним злочинима и транзиционој правди, наводи се у анализи "Медијско извештавање о суочавању с прошлошћу". Медији у Босни и Херцеговини, Косову, Северној Македонији и Србији раде у условима политичке поларизације, економских притисака и слабих институционалних гаранција за независно новинарство, пише у резултатима анализе коју је подржала немачка организација Про Пеаце, а израдили су је регионални медијски експерти.

Аутори упозоравају да су новинари који извештавају о ратним злочинима, жртвама и помирењу често изложени застрашивању, кампањама дискредитације и политичким притисцима, док друштвене мреже и дигиталне платформе додатно шире дезинформације и националистичке наративе.

За Босну и Херцеговину се наводи да је медијска сцена дубоко подељена, при чему сваки део земље промовише сопствену интерпретацију ратова деведесетих.

У Републици Српској се, како се наводи, ратни злочини често негирају или оправдавају, док нови закон о "страним агентима" у том ентитету додатно отежава рад независних медија и организација цивилног друштва.

Када је реч о Косову, аутори наводе да албански и српски медији функционишу готово паралелно, са потпуно различитим наративима о рату и међунационалним односима.

Посебно се упозорава на утицај медија блиских властима у Београду и кампање дезинформација које додатно продубљују поделе.

Истовремено, Косово је наведено као пример где постоје одређени помаци кроз сарадњу новинарских организација и програме едукације о конфликтно сензитивном извештавању, али се оцењује да такве иницијативе и даље немају довољну институционалну подршку.

За Северну Македонију се наводи да је проблем пре свега институционална и друштвена равнодушност према суочавању с прошлошћу.

Медијско извештавање о конфликту из 2001. године углавном се своди на годишњице и политичке сукобе, док доминирају етнички подељени наративи и сензационализам.

Аутори упозоравају и на растућу опасност од манипулација садржајем помоћу вештачке интелигенције и "деепфаке" технологија, наводећи да Северна Македонија постаје једна од база за производњу дезинформационог садржаја.

За Србију се наводи да доминантни медијски наративи, посебно у провладиним и државним медијима, глорификују осуђене ратне злочинце, релативизују пресуде међународних судова и промовишу ревизионистичка тумачења ратова деведесетих.

У документу се оцењује да новинари који се баве ратним злочинима, несталим особама и регионалним помирењем у Србији често постају мете кампања блаћења, правосудних притисака и јавних напада, док независни медији имају ограничен приступ широј публици и институционалној подршци.

Аутори наводе да су студентски и грађански протести у Србији, који трају од новембра 2024. године, ипак довели до "скромних знакова друштвеног напретка" у односу према суочавању с прошлошћу и јавној дебати о одговорности за ратове деведесетих.

Међу препорукама документа су дугорочна подршка независним медијима, увођење конфликтно сензитивног новинарства у образовне програме, оснивање регионалне мреже новинара за извештавање о суочавању с прошлошћу и развој регионалних платформи за проверу чињеница и борбу против дезинформација.

Документ је настао на основу више од 25 интервјуа са новинарима, уредницима, истраживачима и представницима цивилног друштва из региона.