Više se ne pitamo „kako je ovo moguće?“, već – „ko je sledeći?“
Radar pre 7 sati | Ana Martinoli
Ne pišem ovo da bih izrazila podršku Stevanu – ona se podrazumeva, a u eri društvenih mreža i onlajn objava izjave podrške se lako dele i, nažalost, još lakše zaboravljaju. Pišem jer mislim da je važno, neophodno, imenovati nešto što se dešava sporije i mnogo dublje od pojedinačnog prebijanja, a to je pucanje niti od kojih je satkano zajedničko postojanje u istom gradu, na istoj ulici, pred istim kamerama
Sinoć je Stevan Filipović fotografisao rušenje zaštićene zgrade na uglu Makedonske i Nušićeve. Posle par minuta je ležao na podu, dok su ga, pred petnaestak svedoka i nadzornim kamerama, šutirali i tukli metalnom stolicom. Ima kopču na nozi, hematom na kuku, potres mozga, raskrvavljenu usnu. Rekao je da su ga napali „plaćenici vladajuće partije“, isti oni koje je snimao dok su, po ko zna koji put, demolirali kulturno-istorijski spomenik. Ne pišem ovo da bih
