Zapošljavanje ljudi sa invaliditetom u Srbiji: 'Prvo što vide je štap'

Ana Korizma iz Beograda nedavno je izvela mali eksperiment - na jedan razgovor za posao otišla je sa štapom, a na drugi bez njega.

„Posle drugog, odmah su rekli: 'Zvaćemo vas u naredni krug'", govori Ana, koja štap već 16 godina koristi zbog problema s kičmom.

Iza sebe ima dve fakultetske diplome i dosta formalnog i neformalnog radnog iskustva.

Sa 40 godina, međutim, Ana i dalje nema stalni posao.

„Prvo što ljudi vide, bez obzira na uzrast, jeste štap i na osnovu toga te otpišu.

„Ljudima koje se otežano kreću je posebno teško jer je njihov invaliditet odmah uočljiv", govori.

Završila je japanski, uz kineski jezik kao izborni predmet, na Filološkom fakultetu u Beogradu, i Fakultet za marketing i menadžment u Temišvaru.

Radila je onlajn poslove kao prevoditeljka i nastavnica jezika, učestvuje u organizaciji festivala, pravi kimona, jedno vreme je bila i prodavačica u prodavnici poznatog modnog brenda.

Međutim, kada se prijavljuje na oglase za posao uglavnom nema mnogo nade.

Sa britkim humorom i ironijom govori o različitim situacijama u kojima je odbijena za posao.

U jednom od poslednjih oglasa na koji se prijavila za rad na kasi bilo je naznačeno da je pozicija otvorena i za ljude sa invaliditetom.

„Kada su me videli, rekli su: 'Pa nismo znali kakav vam je invaliditet, znate mi smo veoma dinamični'", prepričava mi.

Zaključno sa krajem juna 2026, na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje (NZS) bilo je 10.923 nezaposlenih sa invaliditetom, podaci su koje je BBC dobio od NZS-a.

U Srbiji živi oko 350.000 ljudi sa invaliditetom, među njima oko 100.000 od 19 do 65 godina, prema poslednjem popisu iz 2022,

Ranija anketa Eurostata pokazala je da je među ljudima od 15 do 64 godine, koji imaju neki stepen invaliditeta, nezaposlenost je 14 odsto u Srbiji, što je više od evropskog proseka (9,5 odsto).

„Poslodavci bi da zaposle čoveka sa invaliditetom, a da on nema invaliditet", kaže Jovana Krivokuća Milanović, direktorka Foruma mladih sa invaliditetom.

'U početku je bio bes'

Anino iskustvo pokazuje da za ljude sa invaliditetom potraga za poslom znači prevazilaženje i spoljašnjih i unutrašnjih prepreka.

Ona ima i genetsku epilepsiju, što je obojilo njeno odrastanje.

„Na nas se ili ne obraća pažnja, ili ako se obraća, onda smo prezaštićeni.

„Iz takvog odrastanja izađete sa sumnjom u sebe i sopstvene veštine. Potrebno je vreme da shvatite da vredite", govori.

Na tu sumnju se dalje talože predrasude u odraslom dobu, jer „ koliko god se insistiralo, inkluzivnosti je malo u našem društvu", govori dok je na stolici pored nje oslonjen crni štab, iskrzanih ivica.

Ana u poslednje vreme radi na poboljšavanju balansa, i dok hoda po ravnom betonu u centru Beograda, primećujem da joj štap više služi kao dodatna sigurnost, a sve manje kao neophodni oslonac.

Čak i u periodu kada joj je više bio potreban, radila je kao prodavačica kod poznatog modnog brenda, koji je u oglasima isticao inkluzivnost radnog okruženja.

Radila sam sa menadžerkom kojoj nisam mogla da objasnim da mogu da obavim sve zadatke, ali ne brzinom kao neko ko nema problem sa hodom, opisuje.

Ugovor na ovom poslu nije joj produžen, kao ni njenim kolegama koji su takođe imali neki oblik invaliditeta.

Zato veruje da kompanije, uprkos onome što javno govore, ne žele da pruže pravu priliku.

„U početku je bilo mnogo besa - pitala sam se zašto mora tako.

„Ali, shvatila sam da nisam jedina. Ujedinili smo se i razumemo se međusobno, a ja sam se nekako i pomirila da je tako."

• Rad sa invaliditetom u Srbiji: Kako do posla, a kako kada se do njega dođe
• Mladi sa invaliditetom: Šta donosi kraj školovanja u Srbiji
• BBC novinar: „Morao sam da puzim do toaleta u avionu"

Razumevanje je najvažnije prilagođavanje

Dragana Dosić dugo nije govorila o sopstvenom invaliditetu.

Zbog retke genetske bolesti koju ima, trenutno vidi samo deset odsto.

Problemi sa vidom počeli su tokom studija, kada je paralelno i radila, da bi se vremenom pogoršali.

„Ja sam bila prva koja je krila invaliditet pre svega od sebe, pa onda od poslodavaca, pretpostavljajući da će uslediti otkaz.

„Sve dok nije došlo do značajnijeg oštećena vida, kada sam morala da prihvatim da sam osoba sa invaliditetom i odem na procenu radne sposobnosti.

„To je bio način da budem zakonski zaštićena i vidljiva", kaže.

Završila je srpski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu i trenutno je na master studijama odnosa sa javnošću, dok paralelno radi na Fakultetu za medije i komunikacije kao koordinatorka Departmana za digitalnu umetnost.

Prilagođavanje radnog mesta za nju je značilo da joj je potreban veliki ekran, lupa, i izolovana kancelarija u kojoj može da se koncentriše.

„Ni dan-danas ne mogu u potpunosti da objasnim šta mi je potrebno, jer i dalje tragam za različitim alatima, koji mi mogu pomoći u učenju i radu.

„Svaki dan donosi nešto novo, zbog čega većinu prilagođavanja sama radim", objašnjava.

Važno joj je da nema kratke rokove i da postoji razumevanje među kolegama.

„Najvažniji deo prilagođavanja je podržavajuće radno okruženje."

Izmene zakona

Kada sam se početkom jula srela sa Anom i Draganom, naši razgovori vraćali su na u tom trenutku aktuelnu najavu o ukidanju povlastica za zapošljavanje ljudi sa invaliditetom.

Prema postojećim propisima, firme sa više od 20 zaposlenih obavezne su da zaposle jednog čoveka sa invaliditetom.

Ako to ne učine, plaćaju mesečne penale u iznosu od polovine prosečne zarade u Srbiji u bruto iznosu od 168.000 dinara.

Oni koji zapošljavaju ljude sa invaliditetom dobijaju olakšice u vidu oslobađanja plaćanja poreza i doprinosa.

Međutim, prema prvim nacrtima zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje i o porezu na dohodak građana, pojavila se mogućnost da ove olakšice budu ukinute.

„Situacija je već sada loša, ako se ovo ukine, biće još gore", rekla je Ana koja se pribojavala kako će za nju izgledati tržište rada, ako se to desi.

Iz Ministarstva finansija nisu odgovorili na pitanja BBC na srpskom.

Radio-televiziji Srbije su ranije rekli da razmatraju sve mogućnosti za pružanje pomoći ljudima sa invaliditetom.

Da podsticaji ipak ne bi trebalo da budu ukinuti, saopštila je i Nacionalna alijansa za lokalni ekonomski razvoj (NALED).

Prema Izveštaju o sprovedenoj javnoj raspravi, prihvaćen je predlog NALED-a da se zadrže poreske olakšice za zapošljavanje ljudi sa invaliditetom, saopštili su.

Pogledajte video: Započela sam posao sa sinom koji ima autizam

Dragana Dosić ima utisak da i pored svih pokušaja da se poveća vidljivost ljudi sa invaliditetom, još nije dovoljno učinjeno.

„I dalje će većina poslodavaca plaćati penale i neće zapošljavati osobe sa invaliditetom iz nedovoljnog znanja ko su zapravo te osobe", kaže, dodajući da je rešenje u širenju informacija i mreže poslodavaca.

U Srbiji postoji Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom od 2009.

„Bavimo se pitanjima kojima smo se bavili pre 17 godina.

„Nama je potrebna mnogo ozbiljnija sistemska podrška i osobama sa invaliditetom i poslodavcima, uz analizu efekata mera koje se primenjuju, što je do sada izostajalo", kaže Jovana Krivokuća Milanović.

Pogledajte video: Kako izgleda život sa nevidiljivim invaliditetom

Nedostatak informacija

Prema poslednjim javno dostupnim podacima iz 2018. godine, 8.801 poslodavac zaposlio je ukupno 21.218 ljudi sa invaliditetom u Srbiji.

BBC na srpskom je pitao Ministarstvo finansija za novije podatke, ali nismo dobili odgovor.

Prema nezvaničnim informacijama koje ima Jovana Krivokuća Milanović, budžetski fond u koji poslodavci uplaćuju penale, ako ne zaposle osobe sa invaliditetom, iznosi sedam milijardi dinara.

„Od tog je dato 1,2 milijardi Nacionalnoj službi za zapošljavanje i preduzećima za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom.

„Pitanje je kako ulože ostatak novca koji bi trebao da bude namenski trošen", govori.

Forum mladih sa invaliditetom povezuje poslodavce i potencijalne kandidate.

Njihovo iskustvo pokazuje da najveći broj poslodavaca koji zapošljava ljude sa invaliditetom koristi olakšice u vidu neplaćanja poreza i doprinosa tri godine.

Oni koji ne primaju ove kandidate često nemaju dovoljno informacija.

„Nisu spremni da se posvete i razumeju šta treba da urade u pogledu prilagođavanja radnog mesta i uslova rada.

„To nekada ne iziskuje mnogo vremena, ni mnogo sredstava", kaže.

Pogledajte i ovaj video: Šta mogu, a šta ne mogu slepi i slabovidi u Srbiji

U firmi WTS porezi i finansije, koja se više od 15 godina bavi poreskim savetovanjem, nisu naišli na ovaj problem.

Oni imaju oko 30 zaposlenih, a među njima je i devojka koja se otežano kreće.

Zgrada u kojoj se nalaze u Beogradu je pristupačna, a adaptiranje radnog mesta pre svega je značilo prilagođavanje radnih zadataka.

„Ona se lepo uklopila i zavidno napreduje.

„Zapošljavanje ljudi sa invaliditetom ne bi trebalo da bude pitanje samo poreskih olakšica, već i kulture koja se neguje u firmi", kaže menadžerka Kristina Danilović.

Ona veruje da inkluzivnost u radnom okruženju doprinosi i razbijanju predrasuda u društvu.

„Kolege mogu da pokažu koliko su spremne da pomognu i kakve su osobe", kaže.

Tokom juna je zaposleno ukupno 425 ljudi sa invaliditetom, od toga 191 žena, prema podacima NZS.

Prihvatanje invaliditeta

Dragani je bilo potrebno 20 godina da bi došla do objašnjenja zašto joj vid propada.

Tek sa nalazima sa Instituta za molekularni inženjering mogla je sa sigurnošću da kaže da su njene sumnje da se radi o retkoj genetskoj bolesti tačne.

Potraga za poslom nije jedini izazov - i obično kretanje po gradu zahteva planiranje o kome ljudi bez problema sa vidom i ne razmišljaju.

„Strada centralni vid, pa samim tim osećaj za detalje, boje, brojevi i slova se preklapaju.

„To ume da bude izazov, naročito kada se promeni trasa gradskog prevoza, pa se dešava da odete na drugi kraj grada", kaže.

Kaže da su joj pomogli razgovori o njenim poteškoćama, zbog čega veruje da mladima treba pomoći da ojačaju.

„Nemam problem da govorim o mom invaliditetu, ali nekada nije bilo tako.

„Dešavalo se da krenem da pričam i da se zaplačem jer je proces prihvatanja težak.

„Pojedini ljudi sa invaliditetom ne izađu iz kuće godinama, između ostalog i zato što ne postoje mogućnosti", kaže.

Posle razgovora Dragana žuri na ples, jednu od mnogih stvari u njenom zgusnutom rasporedu, ispunjenom učenjem, radom, dobrovoljnim radom.

„Sama sam sebi stvarala mogućnosti.

„U svakodnevnom životu trebalo bi da budemo zahvalni i da shvatimo kako je to kad nešto imaš i podrazumevaš", kaže ona.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

• Invaliditet može da bude „partner": Upoznajte Marijetu Mojašević
• „Kao član porodice": Lični pratioci dece sa smetnjama u razvoju
• Slepa britanska ambasadorka: „Invaliditet mi pomaže da se bolje povežem sa ljudima"
• Od sažaljenja do divljenja: Invaliditet u srpskom i jugoslovenskom filmu
• Zašto je nega članova porodice u Srbiji nevidljivi, neplaćeni i 'ženski posao'
• Da li je politika u Srbiji pristupačna osobama sa invaliditetom

(BBC News, 08.10.2026)