Gledao sam Raifu Dizdareviću u oči dok mu je masa zviždala: Branio je Jugoslaviju, dok su svi čekali Slobu!

Sećam se tog dana, 28. februara 1989. godine. Bio sam srednjoškolac i sa gomilom drugih ljudi našao sam se ispred Skupštine Jugoslavije. Beograd je tih dana bio nešto između političkog mitinga, uličnog spektakla i najave nečega što tada nismo umeli da prepoznamo. Čekalo se obraćanje Slobodana Miloševića. Pričalo se o Kosovu, o Azemu Vlasiju, o rudarima, o nepravdi, o autonomiji, o Jugoslaviji. Sve je bilo veliko, dramatično i nekako mnogo ozbiljnije nego što je