Ema, Amra, ja i možda još neko
Nedeljnik 03.05.2016 | Piše: Marko Prelević
Predstava je to, dečje iskrena i bolno otvorena, o životu osmoro mladih iz Pazara, o njihovim strahovima i nadanjima, o netrpeljivosti i toleranciji, o suživotu i neživotu, o političarima i gnjidama, o odlascima i nedolascima, o jednom gradu koji me je podsetio na kasabu mog detinjstva, na razgovor čika Ismeta i mog oca
Zgradu mog najranijeg detinjstva čitav grad je znao kao "Tri ćulafa". Ne znam ko je prvi počeo da daje nadimke zgradama, ali svaka koja se makar po čemu isticala dobijala je svoje narodno ime. Da li je arhitekta želeo samo malo da razbije socrealistički pejzaž, pa je na poslednjem spratu, umesto običnog krova, stavio tri u belo ofarbana zaobljena prozora? Da li se nervirao kada je neko iz mase, podigavši prvi put pogled u soliter u centru,
