Deda Panto Mijović iz Trebinja se ne predaje: U kolicima prati unuku do škole

Nije teško Panti ni po kiši da s kišobranom u ruci polako se odveze do škole i pričeka unuku. - Imam decu i unučad. Kad sam bio mlađi nisam mogao da verujem u priče da su unučad milija od dece. Uverio sam se da je tako. Andrea, njen osmeh i ponašanje me drže u životu - priča ovaj razboriti starac, koji je kao trogodišnji dečak oboleo od dečje paralize. Deda Panto kaže da se osmeh njegove unuke i rečenica „laku noć đede“, koju izgovori svako veče