Otkako prohodamo, svi nam govore da nismo dovoljno dobri
Nedeljnik 28.10.2017 | Piše: Toni Parsons
Svi mi stojimo pred zidom negativnosti, sumnje u sebe i slabog samopouzdanja koji moramo da preskočimo kako bismo stigli do suncem okupanih vrhova. Zašto bismo sami sebe kljukali tim istim otrovom?
Znao sam da moj govor neće valjati ništa. Nije to bila neka nejasna slutnja o slabo mogućoj katastrofi. Video sam to kako se veliki dan bližio, budio sam se usred noći i zamišljao sebe kako podbacujem na pozornici pred brojnim ljudima. Nisam želeo da održim taj govor. Niko nije naročito želeo da ga čuje. To nije bio jedan od onih govora kada svako navija za govornika, kad je svako spreman na smeh, kad su svi na njegovoj strani. Neću biti ničiji
