Kalmikija (4): Priče koje se ne pričaju

Bilo je to jednog ledenog jutra u januaru 1950. kada je jedno dete igralo na drvenom podu čekaonice male železničke stanice u centralnom Sibiru, u blizini Tomska. Putnici u iščekivanju voza za Moskvu, zabavljeni i radoznali, spuštali su po koju rublju u šešir na podu. Dečak je imao mongolske crte lica i bio je izuzetno mršav i koščat. Kalmički plesovi - koji se sastoje od veoma brzih pokreta savijanja i ispravljanja nogu u ritmu - postali su