На Олимпијске у Сарајево!

Пожелим тако некад, право глупо женски, подијелити тугу с неким. Све је мање оних којима се, у стању на рубу суза, јада, бијеса и жалости, могу јавити. Није да познаници ми имају или више или јачих својих туга, него, не занимају их моје. Ни било чије друге а које су им преблизу, па би се морали у њих унијети. Најприје, ако бих им ушла у дом, искључити телевизор, без зијевања слушати, а кад бих завапила: не јављај се, не прекидај ме ... на