Миленијалци су нарциси? Има доказа да је обрнуто

Раст употребе друштвених медија подстакао је страсну расправу међу психолозима: да ли су млади данашњице „генерација Ја&qуот; или „генерација Ми&qуот;?

Кристијан Џерет

Девојка која је седела за суседним столом у кафеу у коме сам јутрос седела потрошила је цео сат узбуђено причајући свом старијем пратиоцу о себи, својим надама и тежњама, послу, љубавном животу и дому.

Тешко је било отргнути се утиску да себе види у центру свемира, да сматра да су њени снови изузетни и важни.

Да ли је она типична представница „миленијалаца&qуот; (особе рођене након 1980. године)?

Да ли су данашње генерације, подстакнуте бескрајним приликама за самопромоцију и самопосматрање на друштвеним мрежама, у комбинацији са ширим друштвеним трендом по коме се више цени самопоштовање од учења, нарцисоидније и себичније од претходних нараштаја?

Психолози су подељени. Неки кажу да је сувише очигледно да су млади постали „генерација Ја&qуот;, док други једнако одлучно сматрају да то једноставно није тачно.

У међувремену су се појавили нови докази у прилог позитивним трендовима који указују да се личности мењају током времена, слично начину на који се интелигенција повећава са сваком новом генерацијом.

Најгласнији заговорник мишљења да су млади данас већи нарциси и више усмерени на себе од претходних генерација је психолог Џин Твенџ са Универзитета Сан Дијего у Калифорнији, која је више од петнаест година проучавала ову смену генерација.

Твенџ верује да пораст нарцизма има корене у културним променама, нарочито у значајнијем усмерењу на индивидуализам у неколико последњих деценија.

Родитељи, на пример, као и друштво у целини, данас придају већу важност појединачним достигнућима младих него њиховој грађанској дужности.

У тексту за „Њујорк тајмс&qуот; Џес Сингал је недавно описала како је покрет за самопоштовање нарочито узео маха у америчким школама, у којима су уведене вежбе попут Кушове лопте: „Дете баци лопту другом детету и похвали га: 'Свиђа ми се твоја мајица'. Онда они баце лопту неком другом уз похвалу: 'Добро играш фудбал'. Добра осећања се шире просторијом са Кушовом лоптом, напред-назад, напред-назад&qуот;.

С обзиром на ове културне трендове, свакако је могуће да је данашња омладина научила да себе види као надаране и вредне дивљења.

Пораст нарцизма међу средњошколцима

Велики део онога што заступа Џин Твенџ заснива се на „Инвентару нарцистичких личности&qуот;, мери по којој се од испитаника тражи да изаберу између четрдесет аутодескриптивних ставки, од којих је једна у нарцисоидном тону („Ја ћу сигурно успети&qуот;) а друга није („Успех ме не занима превише&qуот;).

Истраживања која је урадила Твенџ показују тенденцију пораста нарцизма међу америчким средњошколцима.

Она и њене колеге су установиле, на пример, да су у групи испитаника из 2009. године, готово две трећине средњошколаца били већи нарциси од просека из 1982. године.

Сводећи резултате у огледу из 2013. године Твенџ је закључила: „У овом тренутку докази јасно указују да је данашња млада генерација (рођена после 1980), у поређењу са претходним генерацијама више „генерација Ја&qуот; него „генерација Ми&qуот;.

Џефри Арнет са Универзитета Кларк у Ворчестеру је међу онима који се не слажу.

Он сматра да амерички средњошколци не представљају младе у целини и сумња да „Инвентар нарцисоидних личности&qуот; уопште може да измери нарцисоидност.

Наводни нарцисоидни избор према инвентару у неким случајевима може да означава самопоуздање - Арнет наводи примере попут: „Самоуверен сам&qуот; наспрам „Волео бих да сам више самоуверен&qуот;.

Наводећи чињеницу да млади чешће волонтирају и да су отворенији за разлике, Арнет каже да је његов поглед дијаметрално супротан од оног који заступа Твенџ: данашњи адолесценти не само да су мање нарцисоидни, већ су „изузетно великодушна генерација која доноси обећање да ће свет бити бољи&qуот;.

Постоје докази да би могао да буде у праву.

Узмимо студију која ће ускоро да буде објављена у часопису „Психолошка наука&qуот;.

Брент Робертс, стручњак за личности, упоредио је заједно са колегама резултате „Инвентара за нарцизам&qуот; неколико група од преко 50 000 студената на три америчка универзитета у три одвојена периода: у деведесетим, двехиљадитим и у првим годинама након 2010. године.

За разлику од већине ранијих истраживања, Робертсов тим није пратио само нарцизам, већ и друге повезане особине, попут таштине, доказивања и лидерства.

Приметили су, такође, да студенти различитих генерација могу да различито интерпретирају понуђене одговоре.

Када су на крају упоредили резултате, установили су исти образац: од деведесетих година до данас нарцизам међу младима је у паду.

У изјави за штампу Робертс је додао и да су старије генерације можда заборавиле сопствени младалачки нарцизам који је у међувремену избледео.

„Имамо искривљена сећања&qуот;, рекао је, „па се не сећамо да смо били прилично усмерени на себе у том добу&qуот;.

Што смо старији, то смо мање тврдоглави

Ово се поклапа са новом студијом која је управо објављена на Новом Зеланду, у којој нису пронађени докази да је склоност ка доказивању - један од облика нарцизма међу миленијалцима - у порасту.

Убеђеност младих да су у праву је резултат развоја, а не генерацијски феномен. Другим речима, што смо старији, то смо мање тврдоглави.

Твенџ и њене колеге су, са своје стране, убеђени да је нарцизам у порасту.

Установили су, између осталог, да најновије поп песме садрже више речи које се односе на сопствену личност у односу на хитове из осамдесетих, као и да је од шездесетих година до данас у књигама више индивидуалистичких речи и реченица, попут: „Изузетан сам&qуот;.

Чак су се упустили у разматрање да ли је иста култура индивидуализма одговорна за то што уобичајена имена за децу излазе из моде.

Ове научне расправе су рађене у контексту повећане употребе друштвених мрежа, селфија и навике да непрестано обавештавамо друге о томе шта радимо, мислимо или осећамо.

Тешко је одупрети се закључку да ова технолошка и културна промена не доприноси порасту таштине и нарцизма.

Твенџ је у чланку за „Њујорк тајмс&qуот; из 2013. године назвала друштвене медије „подстрекачем нарцизма&qуот;, али је признала да је мало доказа да су друштвене мреже узрок ове појаве.

Бројне информације, међутим, показују да нарциси чешће постављају селфије на интернет, али то не значи да је свако ко поставља селфије нарцис.

Постоје докази да су особе које су активније на друштвеним мрежама „пријатније&qуот;, односно да су топлије, пријатељскије и да уливају поверење.

(ББЦ Невс, 04.06.2018)