Мама није ту, мама прави џемпере

Када је пре неколико година избила економска криза у Грчкој, Маријана Андрић је била млада мама.

Пореклом из Панчева, у Грчку је отишла на школовања и тамо основала породицу.

Њен муж, заступник међународног ланца трговина за продају одеће, није имао разлога да брине за будућност.

Све се променило када је Грчка потонула у кризу.

„Од богатог човека остао је без примања. Са двоје деце знала сам да немам времена за губљење&qуот;, прича Марија данас.

Разговарамо у Панчеву, у стану који је претворила у радионицу за ручно плетене џемпере од вуне. Окружени смо разнобојним моделима и ролнама вуне.

Шта је потребно да знате да бисте постали предузетница

• Културни капитал - школа даје знање и вештине али не подстиче предузетништво
• Социјални капитал - кључан за покретање самосталног посла
• Новчана средства - значајна за почетак бизниса, али не и пресудна; најчешћи извор је породични новац и уштеђевина

Извор: Предузетништво жена у Србији, М. Бабовић, 2012.

Када је пре две године покренула посао, имала је три плетиље - сада за њу ради тридесетак жена. Неке су из Панчева, неке из села у околини Златибора.

„Посао се развио зато што сам била упорна, нисам никога слушала. Због тога је трпео мој брак, али сам успела да подигнем породицу&qуот;, каже она.

Њен живот се данас одвија између Атине и Панчева. Улоге у кући су се промениле - док је она „на терену&qуот;, муж је са децом.

„Деца знају да мама није ту, јер мама прави џемпере. Отац ужива у времену које проводи са њима. Била сам 20 дана да им скувам, да их одведем у школу&qуот;.

Своју манифактуру је назвала „Маридруна&qуот;.

„Рекла сам себи да сутра морам да имам оправдање зашто нисам била са њима, да им кажем да је мама била одсутна зато што је хтела да иду у добре школе&qуот;.

У Грчкој не постоји оваква вуна

Са нама су две плетиље са којима ради.

Служи нам турску кафу у великим шољама док прича о томе како је дошла на идеју да покрене посао. Сваки њен гест одражава хитру и одважну тридесетогодишњакињу. Док је слушам постаје ми јасно шта значи бити предузетница.

„Била сам у осмом месецу трудноће када сам позвала другарицу која живи у Њујорку&qуот;, каже. „Питала сам је шта тамо нема што ми имамо. Рекла је - ручно плетени џемпери су веома на цени&qуот;.

Два месеца након што се породила села је у кола и упутила се ка Златибору. Зауставила се у првом селу и питала за плетиље.

Ова традиција се одржала у златиборском крају захваљујући изузетном квалитету сирове, неупредене вуне.

„У Грчкој не постоји оваква вуна&qуот;, објашњава Маријана. Њена замисао је била да традиционалну вештину плетења прилагоди новом добу.

„Џемпер прво треба мени да се свиди&qуот;, каже уз широк осмех.

Када се на насловној страни популарног грчког часописа славна водитељка појавила у њеном џемперу, знала је да је на добром путу.

Вратила се у Панчево, код мајке, и ставила оглас за плетиље у листу „Панчевац&qуот;. Одзив је био одличан, као и реакција у општини, где је представила пројекат.

„Кад су чуле кукичање, плетење, жене су изашле из својих канцеларија и обасуле ме питањима&qуот;, каже млада предузетница.

Џемпери у Бразилу

Од новца који је добила од општине купила је разбој и вуну.

„Плетење је било запостављено. Сви су хтели нешто модерно&qуот;, објашњава седамдесетчетворогодишња Марија Королија док испијамо кафу.

„Онда су се појавили Кинези, Бугари, Румуни, Пољаци, Руси, свашта је било да се купи јефтино на бувљаку. А вуница је скупа, рад је скуп&qуот;, каже ова пензионерка која је некада радила у локалном суду као дактилографкиња.

„Плела сам да бих зарадила неки динар за унуке. Дођем кући након посла, око пет сати, оперем шта има, па узмем игле у руке&qуот;, прича Королија.

Колико је потребно времена да исплете џемпер? „Зависи од модела, од вуне. Када радим од 8 ујутру до 1 увече завршим за три, четири дана&qуот;, каже она.

Гордана Барбара, тридесетогодишња медицинска сестра, упознала је Маријану преко мајке која се јавила на оглас у „Панчевцу&qуот;.

„Допала ми се атмосфера. Окупи се пуно жена, једна другој показују мустре. У почетку није било лако, доста сам научила&qуот;, каже ова мајка троје деце.

Џемпере које праве шаљу купцима широм света, захваљујући интернету. Цена је око 200 евра, а поруџбине стижу из Европе, Америке, Израела, али и - Бразила.

„Мислила сам да је тамо увек лето&qуот;, смеје се Маријана. Намерава, каже, да запосли још жена.

„У овом послу не можеш да имаш велика очекивања јер се не користе машине, већ руке. Циљ ми је да се наш производ више цени&qуот;, објашњава наша саговорница.

Из Лондона, где се џемпери продају у неколико радњи, већ је стигла поруџбина за наредну зиму.

(ББЦ Невс, 04.16.2018)