Самараши из Босне незаменљиви у шумама у Србији

Колико је напорног рада потребно да би дрво које расте у планинском беспућу стигло до оних који га користе за огрев? Одговор на ово питање најбоље знају самараши – људи који уз помоћ специјално обучених коња преносе дебла из шуме до шумских путева, одакле се даље транспортују до купаца. &нбсп;

У планинама на југу Србије до пре десетак година било је на десетине самараша и то првенствено из Босне. Сада их има свега десетак јер је мање организоване сече шума, али и због тога јер су многи одустали од тог тешког посла.

Самараши су и даље незаменљиви тамо где треба&нбсп; из неприступачних шума извући велике количине огревног дрвета.

Они одводе коње до шума у којима су дрвосече исекле стабла и товаре их коњима на самар. Цепанице се ланцима везују за самар и коњи сами, без помоћи самараша проналазе стазе у шуми које воде до шумских путева. После истовара, самараши их враћају у шуму и посао креће изнова док се и последња цепанице на припреми за транспорт.

Међу малобројним самарашима који овог пролећа раде на&нбсп; југу земље су Ненад Гашић (52) из Крмине код Бањалуке и Слободан Дугоњић (24) из Котор Вароши.

Уз помоћ још двојице радника и 12 коња, Гашић и Дугоњић су од фебруара до сада на обронцима Озрена крај Сокобање извукли и спремили за превоз више стотина кубика огревног дрвета.

Велики посао им тек предстоји јер имају уговорене послове све до децембра. Радиће не само на Озрену, већ и на Сврљишким планинама, Сувој планини, Бабичкој гори поред Ниша.

"Тежак је посао, али има и тежих и горих. Временом се навикнеш на то што радиш па ти је једноставно као да запалиш цигарету", овако посао који ради описује Ненад Гашић који је по узору на оца и старијег брата постао самараш са непуних 16 година.

Гашић каже да се посао самараша у Босни углавном преноси "са колена на колено" као неко породично наслеђе, али га неки савладају боље, а неки горе.

"Прохтеван је посао и захтева велико знање. Радимо ми сви, али неко ради и не пати се, а други ради и мучи се. Са коњима је нешто слично. Има коња који прихвате посао за десет, 15 дана, а неки за више од месец дана. Какав год коњ био по нарави, потребно му је најмање годину дана да би научио да ради у шуми", казао је Гашић за агенцију Бета.

Године које је провео у шуми, рекао је Гашић, научиле су га да посао самараша може да ради само човек који је добар и према људима и према коњима.

"Раднику мораш да обезбедиш и добру плату и да добро једе и пије. Не можеш да будеш стипса и циција, људи морају да буду задовољни да би радили. Ако нису задовољни одоше, нико неће да ради гладан. Према коњима такође мораш да будеш добар. Ја коња никада нисам ударио, нити опсовао. Помилујем га, охрабрим га кад видим да му је тешко. То је много паметна животиња и не трпи галаму. Мораш са њим да поступаш малтене као са човеком", истакао је Гашић и додао од коња са којима ради – Дората, Путана, Сокола и Рубина нема бољих у Србији.

Гашић је казао да сезона рада самараша креће већ почетком фебруара, а завршава се, уколико време дозволи, децембра месеца. Током сезоне, додао је Гашић, самараши проводе у шуми свакодневно по 12 сати.

"Устајемо ујутру око пет и у шуми смо већ око шест. Радимо са паузама са доручак и ручак до поподне до шест сати. Са једним коњем за то време извучемо у просеку око пет кубика дрвета, некада мање, некада више. Зависи какав је терен и колико су дрва далеко од пута", рекао је Гашић.

Према Гашићевим речима, посао самараша је добро плаћен, а поред тога они имају обезбеђену храну, али кад се врате кући трошкови живота су велики па им мало пара остане. Самараша је све мање, нарочито младих.

"Млади људи све мање раде овај посао јер је за младе овај посао робија. У шуми си по цео дан, немаш са ким да причаш осим са то мало људи са којима радиш. На моменте ти буде стварно тешко. Мени је заправо најтеже то што у шумским кућама где смо смештени нема струје, а много волим спорт, волим кад се вратим с посла да погледам телевизор. Лакше је и да спремиш вечеру кад има струје. За све ове године колико радим, само смо у једној кући на Бабичкој гори имали струју", казао је Гашић.

За 22 године колико стално ради у Србији, истакао је Гашић, запамтио је и неколико претешких терена – у околини Мајданпека и Кучева и на Бабичкој гори, али се, додао је, хвала Богу никада није озбиљније повредио.

&нбсп;

"На Бабичкој гори је била 'чиста сеча' шуме, нигде дрвета, нигде хлада. Сунце нас је побило. Сунце је наш велики непријатељ, много је лакше радити кад је хладно, и нама и коњима. Коње посебно пазимо. Кад су добро ухрањени значи да се добро са њима поступа, чим почну да мршаве, значи да морају мање да раде и да се мање товаре", рекао је Гашић.

Слободан Дугоњић (24) из Котор Вароши, тренутно најмлађи самараш у Србији, казао је да је то добар посао за неког ко воли коње и природу.

"Уколико навикнете од малих ногу да радите као самараш онда вам није тешко. Код мене се овим послом бавио деда, отац и ујаци, а ја сам као дечак почео са њима да радим. Тамо код нас у Босни има мало посла за самараше, зато сам дошао у Србију да радим. Од пре три године сам овде, а први пут ове године радим са Ненадом. Од њега бољег газде нема. Поштено нас плаћа, добро нас храни, чува и раднике и коње. Тамо где је лакши терен шаље нас раднике, тамо где је ружније место иде он", казао је Дугоњић.

Посао самараша, додао је Дугоњић, није за оне који не могу да живе без куће и породице. Треба издржати у шуми, без одласка кући, по два, три месеца, а има људи који то не могу и одустану после месец дана.

(Бета, 01.05.2018)