Imao sam sve, a danas nove svetove stvaram iz jedne sobe
Otkada mu je dijagnostifikovan sindrom hroničnog umora, Majkl Van Hafel je otkrio kako da se bavi umetnošću a da ne izlazi iz sobe
Kao Prinsov umetnički direktor, Majkl Van Hafel navikao je da radi u svako doba dana ili noći. Ali pre 10 godina, kad je oboleo od teškog neurološko imunog stanja po imenu ME, jedva je mogao da se pomeri - od tada on mora da pronalazi razne nove načine da stvara umetnička dela, u okvirima ograničenja jednosobnog stana.
Proleće 1983. Prins će postati jedna od najvećih zvezda na planeti, a Majkl Van Hafel je tinejdžer koji odrasta u Vorenu, u državi Ohajo, propalom industrijskom gradiću na američkom Srednjem Zapadu. Pohađa katoličku školu i jednog dana, dok se nalazi u prijateljevoj kući i gleda MTV, prvi put ugleda Prinsa.
„Bio je to video spot za pesmu 'Little Red Corvette' i video sam kako se šepuri i pleše kao nekakva naelektrisana životinja", kaže on. „To me je raspametilo. Istinski je promenilo dalji tok mog života."
Mnogo godina kasnije, Van Hafel se preselio u Prinsovo rodno mesto, Mineapolis, gde kaže da je radio u svetu muzike i vizuelnih umetnosti sa „podjednakim stepenom neuspeha". Ali, očigledno se nisu svi slagali sa tom negativnom ocenom - primetilo ga je Prinsovo osoblje i uskoro je počeo da radi u muzičarevom studijskom kompleksu Pejzli Park, pružajući tehničku podršku tadašnjem umetničkom direktoru.
Van Hafelov prvi susret sa šefom nije prošao sjajno. „Ostao sam sam u kancelariji i čekao da dobijem neki posao, da radim bilo šta. Čekao sam satima nogu dignutih na sto, pušeći cigaretu i čitajući pisma obožavalaca Prinsu. Prins je samo ušao i zagledao se u mene. Pitao me je gde mi je kolega. Oblio me je hladan znoj i bio sam nervozan kao sam đavo. Prins je nastavio da zuri u mene. Potom je otišao."
Van Hafel je bio ubeđen da će dobiti otkaz, ali je umesto toga dobio da dizajnira majice, omote za singlove i vizuelni materijal za albume - da bi na kraju preuzeo posao glavnog umetničkog direktora. U toj ulozi dešavalo mu se da tokom koncerta učestvuje u spontanom radnom sastanku kraj bine ili da se od njega traži da hitno uradi omot za singl u 3:30 izjutra. U Prinsovom kreativnom univerzumu, posao nikad ne bi stao.
Sredinom devedesetih, Van Hafel se iz Mineapolisa preselio u Holivud, da bi radio kao kreativni direktor na filmskim projektima. Radio je i ilustracije za MTV, Najk i druge kompanije. Ali, 2007. godine njegova karijera je stala u mestu.
„Počelo je nečim za šta sam mislio da je grip koji ne prolazi. Ophrvao bi me stravičan umor i zaspao bih za volanom dok se vraćam kući s posla", kaže on. „Osetio bih snažan bol u nogama i pao sam par puta dok sam hodao. Bilo je to više od neke obične bolesti."
Posle dve godine i nebrojeno mnogo poseta bolnici, Van Hafelu je postavljena dijagnoza mijalgičkog encefalomijelitisa, poznatog i kao ME, iliti sindrom hroničnog umora - stanje tokom kog se ljudi često osećaju krajnje iscrpljeno i nesposobno da obavljaju čak i najprostije svakodnevne obaveze.
Kao i mnogi drugi pacijenti koji boluju od ME-a, i on je otkrio da njegovo zdravstveno osiguranje ne pokriva svo lečenje koje mu je neophodno. Nesposoban da radi, bio je prisiljen da proda kuću na Venis Biču, kola i ličnu kolekciju Prinsovih suvenira kako bi platio zdravstvene troškove.
Poslednjih sedam godina, živi sam u jednosobnom stanu. Većina interakcije sa drugima odigrava se u virtuelnom svetu ili preko interneta, dok mu posete medicinskih sestara pružaju retku priliku za kontakt s ljudima.
„Veoma mi je teško da napustim sobu. Kad se osećam dobro, izađem dva ili tri puta mesečno u kratku šetnju, ali bilo je čitavih šestomesečnih perioda kad ne bih uopšte izlazio iz sobe", kaže on.
Međutim, uprkos uskim ograničenjima njegovog sveta, Van Hafel je počeo ponovo da stvara, koristeći kameru na telefonu koji je dobio od jednog člana porodice.
Pejzaži
„Ovo je pogled sa moje zgrade. Sviđaju mi se senke i mali duh sa 'pokrovom preko glave' koji viri u centru. Svaka fotografija prikazuje neki skučeni prostor. To imam na raspolaganju. Uzimam lišće i puštam svetlo kroz njega da bih dobio senke."
„Želeo sam fotografije koje izgledaju drugačije. Pretpostavljam da je tema ograničenje, ali trudim se da pravim slike koje izgledaju kao pejzaž ili okean", kaže on.
„Sve nastaju u mojoj sobi, ali trudim se da izgledaju kao drugi svet."
Neke od njegovih najproduktivnijih foto-sesija dogodile su se tokom perioda intenzivnog bola i bolesti.
„Toliko mi naglo postane loše da se uplašim. Treba mi nešto na šta ću da se usredsredim. Napunim teglu vodom i dodam u nju malo polena sa uvenulog cveta. Slikam to iz ekstremne blizine tako da izgleda kao galaksija. Za mene je to bekstvo", kaže on.
Kućni akvarijum
„Obožavam okean. Stalno odlazim na internet stranicu Akvarijuma Zaliva Monterej. To je utočište za životinjski svet koje se nalazi blizu mesta na kom živim. Sanjam da ga jednog dana posetim. Pokušao sam da rekonstruišem izgled stvari koje nalazimo pod vodom. Pipke ili stvorenja koja plivaju. Ovo je cvet potopljen u vodu u teglici."
„Ova soba me vezuje za infuzije, pumpe i igle. Nasred poda je dušek. Sumorno je. Ne sviđa mi se. Fotografije su postale način da pronađem nešto lepo i smisleno u svemu ovome."
Neke od najpopularnijih slika na Van Hafelovom Instagram nalogu su „lepe" verzije stvari kao što su cveće, ali on eksperimentiše i sa drugim subjektima, među kojima su prljavština ili prirodna trulež.
Mnogi od predmeta koje koristi pronalazi na tremu ili ispred ulaznih vrata, a neki od njih već su počeli da trule kad je slika nastala.
Krajnja granica
„Na mnogim slikama pokušao sam da dočaram beskrajan, nesaglediv prostor. Eksperimentišem sa različitim vrstama polena. Ova slika je polen koji pada po vodi, sa pozadinom od svetla iz lampe za ubijanje komaraca."
Iako zaradi nešto na printovima, finansije su mu oskudne.
„Izgubio sam skoro sve za šta sam radio. Imam status invalida, što znači da dobijam socijalno, ali plaćam 500 dolara mesečno za zdravstveno osiguranje. Ako na to dodate stanarinu i vrlo osnovne troškove života, u minusu sam", kaže on.
„Potrošio sam svu ušteđevinu sakupljenu tokom godina kao kreativni direktor u Holivudu. Srce mi se slomilo kad sam morao da dam na aukciju Prinsove stvari. Morao sam da prodam unikatni držač za kompakt diskove koji je Prins svojeručno napravio za mene, kao i jedan od njegovih šešira i unikatnu ilustraciju na kojoj je zapisao smernice za umetnika. To su nenadoknadive stvari. Prodao sam to jer sam apsolutno morao."
Postoji jedan artikal, međutim, koji nije dostigao najnižu traženu cenu i do dana današnjeg ostaje u Van Hafelovom posedu - zlatni diskovi albuma „Emancipation" koje mu je Prins lično poslao.
„Pomogao sam oko dizajniranja omot za taj album i Prins mi je poslao diskove nakon što sam formalno prestao da radim za njega. Bilo je to lepo od njega. Na neki način, nadam se da neću morati da ih prodam. Možda će mi biti bolje i to bude jedini artikal iz mojih dana sa Prinsom koji ću moći da zadržim."
Vanzemaljac u sobi
„Pošto ne verujem u vanzemaljce, ovo mi je prosto bilo zabavno. To je bio način da se zamisli jedna drugačija vrsta života. Napunio sam flaše vodom. Porinuo sam predmete u gaziranu vodu. Mehurići i distorzija omogućili su mi da stvorim nešto iako ne mogu da koristim više od nekoliko metara prostora u sobi."
Relativno se malo zna o dugoročnim efektima i lečenju ME-a. Majkl učestvuje u akademskoj studiji koja želi da dođe do nekih odgovora. On i dalje gaji nadu.
„Ljudima koji boluju od ove bolesti zaista bude bolje", kaže on.
„Neka istraživanja obećavaju; ima razloga za optimizam. To što sam izolovan, usamljen i bez novca ograničava mi mogućnosti tako da se iskreno nadam da će mi ova umetnička dela povratiti deo sposobnosti za ličnu inicijativu. Kreativnost mi uliva nadu. Stvaranje umetničkih dela omogućuje mi da se ponovo osećam produktivno, da osećam kako imam neki cilj i da mogu da uradim nešto u okvirima ograničenja ovog stanja i ova četiri zida."
Autor slika ukoliko nije navedeno drugačije: Majkl Van Hafel.
(BBC News, 06.07.2018)
Balkan u šoku: Više od 30 dece čuvano u kući u Brčkom, istraga o trgovini ljudima
