Vojnička pesma

Nisam ja za srebro ni za zlato plakao, niti za Dušanov sjaj. Ne bih ja rukom za carske dvore mako, za onaj bludnica raj. A šta je meni do tih mramornih dvora tučnog ponoćnog sata, što očima slepim odbijati mora, sestri sramnoj od brata? A šta je meni do velmoža u svili, sa sokolom na ruci? Otac mi je sebar što na točku cvili, a kćer mi glođu vuci. Baš ništa me za crkve duša ne boli, za silnoga cara dom. Za grčke ikone poleguša golih u robovskom