Како сам издао комунизам
Данас 22.07.2018 | Пише: Ернесто Сабато
Око шеснаесте године почео сам да се повезујем са групама анархиста и комуниста, јер никада нисам подносио друштвену неправду, као и стога што су неки студенти били деца радника, досељеника социјалиста, и са њима сам водио расправу током ноћи, приликом бесконачних дискусија, понекад жестоких а у неким приликама срдачних, које су обично трајале до ситних сати у зору.
Из тог времена се сећам првомајских демонстрација, протестног скупа и истовремено дубоке туге због страдалих у Чикагу. Вечни покој за скромне хероје, раднике који су се борили за осмочасовно радно време и потом били осуђени на смрт: Алберт Парсонс, Адолф Фишер, Џорџ Енгел, Огист Спајз и Луис Линг, двадесеттрогодишњак који се убио тако што му је цевчица-детонатор од живе експлодирала у устима. Остала четворица осуђена су на смрт вешањем.
