Iluzija Kvačice
Danas 15.11.2018 | Piše: Pavle Simjanović
Priznajem da sam izbegao gledanje dokumentarnog filma „Srbenka“ na Sarajevskom filmskom festivalu. Budući da nas film i pozorišna predstava, čiji nastanak beleži pozivaju da se zagledamo u svoje „srce tame“ i istražimo sadržaj njegovih dubina u kojima obično nalazimo osećaje i porive slične nakaznim, zubatim i okatim ribama što nastanjuju okeanska dna, moram da, sada, obučem skafander prisećanja.
Možda sam u hotelskoj sobi pisao tekst te nisam stigao. Možda sam između gledanja „Srbenke“ i nečega drugog odabrao to drugo kojeg sada ne mogu da se setim. A možda mi se nije gledala priča o dvanaestogodišnjoj devojčici iz Hrvatske, sa roditeljima Srbima, koja je sebe, prvi put kada nam u životu takve stvari padaju na pamet, odredila kao „Srbenku“. Možda sam pomislio da, kao vlasnik srpskog pasoša, nisam deo publike kojoj je „Srbenka“
