Она трчи против насиља: „Кад се сетим удараца, навучем патике и само трчим“

„Сва та моја јутра крећу јако рано, око четири, пола пет.

„Неколико тренутака нисам сигурна - где сам и где су ми деца. Погледам у стомак. Крене онај страх. Шта ако се он појави?

„И онда се сетим. Јао, ја сам овде, у Сигурној кући, на безбедном. Онда навучем капу и патике и на трчање.&qуот;

Овако своја свитања последње три недеље описује за ББЦ трудница Сања (име је промењено због заштите идентитета), станарка једне од Сигурних кућа у Србији.

Сања је једна од десет жена које ће 25. новембра на трку против породичног насиља кренути из Сигурних кућа, у којима су приморане да живе баш зато што су насиље осетиле на сопственој кожи.

Све их је на ову конкретну трку, али и животни маратон, мотивисала ултрамаратонка Ирена Павловић. Она је организаторка акције „Имам име, корак и глас&qуот;, која се одржава на Међународни дан борбе против породичног насиља.

„Остала сам са 230 динара у џепу и децом&qуот;

Сању је муж пролетос ударао толико јако и дуго да је завршила у Ургентном центру. Није га тада пријавила и насиље се наставило. Тукао је и децу, у пролазу и ако покушају да је бране. Дечаку је покушао да сломи руку.

„Нисам отишла у последњем тренутку, већ је последњи тренутак протицао када сам ја бежала. Са двоје мале деце и у петом месецу трудноће.&qуот;

„То није био први пут, али сам ја мислила, имаш двоје деце, где ћеш?&qуот;

Уследили су неки месеци затишја, а онда су је једне ноћи у октобру пробудили ударци, који су трајали сатима. Покушала је да га уразуми и да позове у помоћ, али никога није било. Била је сама.

Њен муж је затим заспао, а Сања је успела да побегне из куће и позове полицију.

Када ју је полицајац видео, одмах је рекао: „Узми ствари и бежи&qуот;.

Сања се сада окреће се око собе, иако смо саме и тихо каже:

„Остала сам са 230 динара у џепу и децом.

„То је онај осећај када имаш нешто старо, али омиљено у кући. Неку вазу или тањир. А онда се то сломи у парампарчад.&qуот;

По природи је ведра и веома комуникативна. Прве две ноћи у Сигурној кући провела је на столици, није смела да легне. Сада се, каже, осећа мало боље, иако на тренутке стрепи и гледа кроз прозор.

Остаће у Сигурној кући док се не породи и још неколико месеци после, а онда ће се раније вратити са трудничког:

„Толико гарсоњера има за 50 евра. Не треба мени новац, већ подршка.&qуот;

Мужу се неће вратити. Када сам јој се извинила што морам да је питам толико тога експлицитног, чега вероватно не жели да се сећа, рекла је да не бринем:

„То се све догодило пре скоро месец дана, а ја ту ноћ враћам сваки дан. Не увек зато што желим, већ зато што до детаља морам да је препричавам адвокату, социјалном раднику, у суду, у општини... Овај разговор је једини у коме ми не говоре шта не могу и колико ће све бити тешко.&qуот;

Када је једном хтела да оде, отац јој је рекао: „Добро размисли, деца ће бити сама&qуот;. Сања сада каже да се поред ових жена најмање тако осећа.

Држе се заједно, вежбају дневну рутину.

„Кувам, то ми скрене пажњу. А значи и то, увек мислиш да се то, ти ударци и повређивања, дешавају тамо некој комшиници.

„Све ове жене, укључујући и мене, су управо те комшинице.&qуот;

Зна да Сигурна кућа није њен дом, већ привремено уточиште и кров.

„Ја сам као ова моја беба у стомаку, у Сигурној кући живим као у балону.

„Тек ће живот почети за мене када изађем одавде са децом.&qуот;

„Нисам имала ни патике, ишла сам у балетанкама у новембру&qуот;

Сања је атлетичарку Ирену упознала када је дошла у Сигурну кућу.

„Ја сам била ту трећи дан. Она је дошла ту и почела да прича, зашто морамо да изађемо напоље. Давала је своје примере, звучала је искрено&qуот;, каже Сања.

„Јавила сам се и рекла - ја сам трчала маратон када сам била напољу, хоћу и сад.

„Све жене су се окренуле ка мени и рекле, па ти си трудна, како ћеш?&qуот;

Сањи је ово трећа трудноћа, а трчала је када је раније била у другом стању. Ипак, када је погледала у ноге, схватила је да је у Сигурну кућу дошла у балетанкама. Отишла је у журби и није имала патике.

„Ирена ми је следећег дана донела ове патике, од тада сам сваки дан у њима. И због трчања, а и немам друго.&qуот;

Своју маратонску менторку, Сања описује као велику мотивацију, коју атлетичарка дели са женама „километар по километар&qуот;.

Корак по корак, дан по дан

Питала сам Сању да ли се плаши да изађе у ту недељу и трчи напољу. Јер, тек је прошло неколико недеља од када се склонила и, иако породица и њен муж знају да је у Сигурној кући, не знају где се она налази.

„Прво сам се плашила и нисам хтела да одем негде где може да ме нађе.

„Онда сам схватила - нас је толико жена, биће нас 60, 70 или чак 100. Ко може да нам приђе и науди нам када смо заједно? То ми даје снагу.&qуот;

На моје недоумице око фотографисања, чак и с леђа, каже да јој није то проблем, већ нешто друго:

„Није ми проблем да ме људи препознају, они који ме знају препознаће и ту бурму на руци. Не желим само да мој муж види мој лик, да случајно не осети моју слабост.&qуот;

Схватила је, ипак, да неће одмах успети све да реши и да је тек чекају препреке - суд, започињање новог живота и нова суочавања:

„Трчање је као и овај мој проблем. Не успеш одмах и не престанеш да се плашиш првог дана.

„Али није битан циљ, већ да сваки дан устанеш и опет навучеш те патике.

„Корак по корак, километар по километар, дан по дан.&qуот;

Ако приметите или трпите насиље - пријавите га и потражите помоћ на бесплатни број 0800-100-007. Број Аутономног женског центра је доступан сваког радног дана од 10 до 20 часова.

За подручје Војводине - СОС телефон је 0800-10-10-10, сваког радног дана од 10 до 20 часова.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 11.23.2018)