Глумци у партијама: Кад политичка сцена замени позорницу

Улога политичара није страна глумцима - сем што се са њом често сусрећу на филму и у позоришту, није ништа ново да је се уметници ангажују и у политичком животу.

Ипак, кандидатура глумца Сергеја Трифуновића за место председника Покрета слободних грађана не спада у уобичајене.

После Бранислава Лечића, Трифуновић би био тек други глумац на челу једне политичке странке у Србији.

Док његов брат Бранислав из недеље у недељу говори на грађанским протестима „1 од 5 милиона&qуот;, Сергеј Трифуновић ће се 26. јануара надметати са адвокатом Александром Олеником за место наследника Саше Јанковића на челу ПСГ-а.

Десет дана пре страначких избора, Трифуновићеви твитови, у којима се игра речима са скраћеницом имена странке која се подудара са скраћеницом имена фудбалског клуба из Париза, откривају неке „циљеве&qуот; кандидатуре:

хттпс://твиттер.цом/ВхистлерДицк/статус/1086742982739529729

Осим Лечића, који је на страначким лествицама хијерархије стигао до висина, глумци су у Србији били министри културе, попут Војислава Брајовића.

Представника филмског света било је у посланичким клупама, а највише се говорило о посланичком мандату Неде Арнерић и њеној улози у афери „Бодрум&qуот; или режисера Срђана Драгојевића који је редове СПС-а напустио брже него што је у њих ушао.

Велимир Бата Живојиновић био је председнички кандидат Социјалистичке партије Србије на изборима 2002. године.

„Само политички живот омогућава промену&qуот;

Политичка каријера Сергеја Трифуновића могла би да има поједине додирне тачке са каријером његовог старијег колеге Бранислава Лечића.

Лечићева улога у грађанским и опозиционим протестима против режима Слободана Милошевића још од 1991. године и „Плишаној револуцији&qуот; завршила се његовим формалним уласком у политички живот.

Прва фаза била је преузимање министарског ресора културе у влади Зорана Ђинђића, потом једно од места оснивача Либерално демократске партије Чедомира Јовановића.

„Највећи изазов ми је био проблем који постоји и данас - несхватање младих људи, али и не само њих, да је политички живот тај који омогућава промену.

Сами протести и бунт не доносе ништа, ако нису политички артикулисани и организовани - тад има изгледа да на изборима снага која се побунила дође до изражаја&qуот;, каже Лечић за ББЦ на српском.

Лечић оснива свој покрет „Моја Србија&qуот; и стаје на његово чело, да би потом најпре био потпредседник, а онда и председник Демохришћанске странке Србије коју је основао Владан Батић.

„Позиција у глумачкој професији ми је помогла због познатости - лакше вас препознају и тако лакше комуницирате поруку коју желите.

С друге стране, често вас не схватају озбиљно или мисле да вас употребљавају и користе политичке структуре са амбицијама већим од ваших.&qуот;

Ипак, ни позиција познатог глумца није му помогла на последњим изборима у Демократској странци - из позиције потпредседника странке, на изборима за председника освојио је 123 гласа.

„Глумци су саставни део друштва - и сами учествују у свим бољкама, али и квалитетним елементима тог друштва&qуот;, наводи Лечић уз тврдњу да нема ниједног разлога да се глумци не укључе у политички живот, уколико имају личних мотива за то.

Може ли жена да покрене опозицију

„Босна је загонетна, најлепша и одлучна&qуот;

Алпска комедија

Знатно успешнији примери политичког ангажмана глумаца могу се наћи недалеко од граница Србије.

Словеначки премијер Марјан Шарец постао је познат као глумац-имитатор.

Ни мање ни више, прославиле су га имитације политичара - од словеначких звезда политике Јанеза Дрновшека и Јанеза Јанше, до некадашњег хрватског председника Фрање Туђмана.

Ипак, када је ушао у политику, престао је да се бави глумом и имитацијом.

Посветио се најпре вођењу своје локалне заједнице - градића Камник, из којег је напредовао све до премијерске функције једне од најсложенијих коалиција које су на власти у Европи.

Имитацијом политичара из суседства бавио се и Сергеј Трифуновић - његово опонашање тадашњег албанског премијера, а сада председника Едија Раме у емисији „24 минута са Зораном Кесићем&qуот; и даље је један од најгледанијих видеа:

хттпс://иоуту.бе/сдрзСе2оЗЦг?т=3069

Од комедије до политике путовао је и Италијан Ђузепе Грило.

Лидеру покрета „Пет звездица&qуот; приписује се популизам, а политиком је почео да се бави најпре кроз сатиру.

Пре више од 30 година, јавно се сукобио са тадашњим италијанским премијером Бетином Краксијем, мада му званични политички ангажман почиње нешто касније.

Године политичког активизма, током којих је Италијанима практично показао употребу друштвених мрежа у организовању протеста, претходиле су оснивању покрета „Пет звездица&qуот;.

Од 2010. године, резултати странке су константно расли, да би на изборима 2018. године постала појединачно најјача странка у Италији.

Амерички сан

Без конкуренције најуспешнији глумац у политици је некадашњи амерички председник Роналд Реган.

Пре Другог светског рата почео је своју глумачку каријеру и остварио више од 50 улога - али га свет по њима мање памти.

Почетком шездесетих година, променио је страначки дрес - напустио је Демократе и придружио се Републиканцима, што му 1966. године доноси победу на изборима за гувернера Калифорније.

Пут до испуњења америчког сна био је отворен - Реган је постао председник САД-а 1981. године.

На чело исте савезне државе два пута је долазио Арнолд Шварценегер.

Док му присталице признају да је смањио обавезе државе према будућим пензионерима, критичари тврде да његове мере нису донеле ништа добро јер су удвостручиле дефицит Калифорније.

Председничких номинација, ипак, није било само у САД.

Глумачка звезда у више од 100 филмова Џозеф Естрада био је изабран за председника Филипина 1998. године, али је био принуђен да поднесе оставку због оптужби за корупцију 2001. године.

Када је после девет година покушао поново да се кандидује за председника, освојио је свега двадесетак одсто гласова.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 01.21.2019)