Радован Караџић: Доживотна казна за ратне злочине
Бивши лидер босанских Срба правоснажно је осуђен за ратне злочине у Босни и Херцеговини.
Два полицајца стајала су лево и десно од Радована Караџића у судници у Хагу док је он равнодушно слушао пресуду којом је правоснажно осуђен на доживотну казну затвора за злочине почињене у Босни и Херцеговини између 1992. и 1995. године.
Веће је скоро у потпуности потврдило првостепену пресуду и бивши председник Републике Српске коначно је проглашен кривим за геноцид у Сребреници, прогон Хрвата и Муслимана, опсаду Сарајева, кршења закона и обичаја ратовања и злочине против човечности.
Пресуда је коначна, и даљи правни кораци не постоје, а тек ће бити одлучено у којој земљи ће Караџић служити казну.
Изрицање пресуде на телевизијама у региону емитовано је са 30 минута одлагања. У сарајевској градској већници речи суда у тишини је пратило стотинак грађана.
Адам Шабановић, један од мушкараца који су преживели злочине у Сребреници, први је у згради већнице у Сарајеву узвикнуо „Доживотна.&qуот;
„Добио сам из Хага директно поруку да је доживотна, а онда и другу и ја сам узвикнуо `доживотна`. Ово није мој крик, ово је крик и вапај свих жртава, оне дечице у гробницама од Приједора до Братунца и Сарајева и целе Босне&qуот;, рекао је Шабановић за ББЦ на српском.
„Идемо даље. Прошлост се не сме заборавити.&qуот;
Емир Туркушић који је био сведок тужилаштва рекао је да је пресуда „мала сатисфакција&qуот; онима који су преживели страдања.
„Ово је за мене једна тачка коју би српски народ требао искористити да постане велики народ, а велики је само онај који се може суочити са својом прошлошћу&qуот;, рекао је Туркушић за ББЦ на српском.
Према истраживању агенције Демостат рађеном 2018. године, око 40 одсто грађана Србије није чуло да се у Сребреници 1995. десило нешто значајно. Од преосталих 60 одсто, 12 одсто је чуло да су у Сребреници побијени Срби, а остали су неодређено одговорили да се десио „злочин&qуот;.
Око седамдесет одсто испитаника није знало да је Сарајево било под опсадом. Тада је две трећине испитаника рекло да је хашки суд антисрпски и да су у рату у бившој Југославији највише страдали Срби.
Према проценама Уједињених нација, највише су страдали Бошњаци - њих око 60,000 - док је број српских жртава у Хрватској, Босни и током рата на Косову око 23.000.
Република Српска усвојила је 2004. године извештај о Сребреници у ком је наведено да је у овој енклави ликвидирано више хиљада Бошњака и то „на начин који представља тешка кршења међународног хуманитарног права.&qуот;
„Након свега овога, најприје као човјек и Србин, па онда као отац, брат и син, а тек онда као предсједник Републике Српске, морам рећи да је ових девет дана јула сребреничке трагедије црна страница историје српског народа&qуот;, рекао је тадашњи председник Републике Српске Драган Чавић у телевизијском обраћању грађанима након усвајања извештаја.
Чавић је до данас остао највише рангирани српски званичник који признао и осудио злочине у Сребреници.
У августу 2018. године, Влада Републике Српске ставила је овај извештај о Сребреници ван снаге.
Најважнији случај вођен у Хагу
Суђења Караџићу и Младићу сматрају се најважнијим који су вођени пред Међународним трибуналом у Хагу.
Суд је навео да су злочини почињени као део удруженог злочиначког подухвата.
Караџић је и првостепеном и коначном пресудом ослобођен оптужбе за геноцид почињен у седам босанских општина на почетку рата, 1992. године.
Током суђења које је трајало 497 дана, тужилаштво је испитало 337, а одбрана 248 сведока, показују подаци суда. Поднето је више од 11.000 доказа. Караџић се бранио сам, често помињући скоро три милиона страница доказа које је поднела оптужба.
Караџић је на суђењу тврдио да му је Ричард Холбрук, бивши амерички изасланик за Балкан и један од кључних преговарача током мировних преговора у Дејтону, обећао имунитет уколико се повуче са политичке сцене. Холбрук је оштро демантовао те тврдње.
У завршном обраћању суду, Караџић је рекао да против њега не постоји ни трунка доказа, иако је у писаној изјави прихватио да, као политички лидер Срба у Босни, сноси „моралну одговорност&qуот; за почињене злочине.
Караџић је у марту 2016. године проглашен кривим по десет од 11 тачака оптужнице, укључујући геноцид у Сребреници, нападе на цивиле током опсаде Сарајева, прогон Бошњака и Хрвата из 20 општина и узимање припадника мировних снага Уједињених нација за таоце. Првостепеном пресудом био је осуђен на 40 година затвора.
На пресуду су се жалили и оптужени и тужилаштво - Караџић је тврдио да је невин и да је пресуда заснована на „гласинама&qуот; и тражио ослобађање, док је тужилаштво захтевало доживотни затвор.
У жалби је тужилаштво навело да злочини за које се Караџић терети „чине најстрашнији сет злочина који је стављен на терет једној особи&qуот; пред судом у Хагу и да заслужују „најтежу казну - казну доживотног затвора.
Јединице Војске Републике Српске под командом Караџића и генерала Ратка Младића - који такође ишчекује коначну пресуду Трибунала - током напада на Сребреницу, тада под заштитом холандских војника под заставом Уједињених нација, убили су скоро 8,000 муслиманских дечака и мушкараца током петодневне операције преузимања контроле над овом енклавом у јулу 2005. године.
Масакр у Сребреници се сматра најтежим злочином почињеним на тлу Европе после Другог светског рата.
Судија Међународног суда Фуад Ријад је у новембру 1995. године, током потврђивања оптужнице за Сребреницу за Младића и Караџића, рекао: „Хиљаде мушкараца је убијено и закопано у масовне гробнице, стотине мушкараца су живи сахрањени, мушкарци и жене осакаћени и стрељани, деца убијана пред мајкама, један деда је присиљаван да поједе јетру унука. Биле су то заиста сцене из пакла, написане на најмрачнијим страницама људске историје.&qуот;
Оптужница против Караџића подигнута је 1995, а годину дана касније, издат је међународни налог за хапшење.
Караџић се, међутим, скривао дуже од 12 година. Ухапшен је 21. јула 2008. у Београду где је годинама, скоро без скривања, живео под лажним идентитетом - као Драган Дабић, исцелитељ.
Његово хапшење довело је до масовних протеста у Београду.
Иако је у Босни и Херцеговини неколико особа смењено са јавних функција због наводног помагања Караџићу, детаљи о томе како је провео године скривања, ко му је помагао или га финансирао нису познати.
Исто важи и за Србију,
Испоручен је у Хаг девет дана касније, а суђење пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију почело је 26. октобра 2009. године.
О чему суд одлучује
Међународни резидуални механизам Уједињених нација за судове доноси коначну пресуду по жалбама тужилаштва и Караџића.
Тужилаштво поред доживотне казне затвора, тражи да се Караџић прогласи кривим и за геноцид у седам општина - Братунац, Фоча, Кључ, Приједор, Сански мост, Власеница и Зворник - из 1992. године.
Караџић, који тврди да није имао фер суђење, тражи да буде ослобођен оптужби.
Првостепеном пресудом Караџић је као врховни командант српских оружаних снага проглашен кривим за геноцид у Сребреници.
Суд је након доношења пресуде саопштио да је Караџић „био једина особа у Републици Српској која је имала моћ да интервенише и заустави убиства.&qуот;
Током жалбеног поступка тврдио је да није знао за масовна убиства у Сребреници и да убиства није починила ниједна јединица војске Републике Српске.
Међутим, један од кључних доказа тужилаштва била је пресретнута радио комуникација у ком Караџић каже: „Дошло је време. Подржавам све одлуке које смо донели. Наредио сам и усмено и писмено да се нападне Сребреница.&qуот;
Бивши председник Републике Српске првостепено је проглашен кривим и за злочине над цивилним становништвом за време опсаде Сарајева. Током опсаде Сарајева, која је трајала три и по године, у граду је убијено више од 11.000 људи, према подацима невладине организације Истраживачко-документациони центар Сарајево.
Подаци о броју убијене деце се разликују, а удружење родитеља деце страдале током опсаде верује да их је у Сарајево страдало око 1.600.
„Цивили у Сарајеву убијани су снајперима док су ишли по воду, шетали по граду. Децу су снајперисти убијали док су се играла испред кућа, ходала крај родитеља или се враћала из школе&qуот;, саопштио је суд током изрицања првостепене пресуде.
Караџића је суд у првостепеном поступку прогласио кривим и за прогон Бошњака и Хрвата из 20 општина са територије Босне и Херцеговине, као и за узимање припадника УНПРОФОР-а за таоце.
Тужилаштво је навело да је у мају и јуну 1995. године, војска босанских Срба узела за таоце више од 200 чланова УН мировних снага. Војници су затим одведени на различите локације како би били искоришћени као `живи штит` и одвратили НАТО од бомбардовања српских положаја.
Караџић је тврдио да нема доказа да је постојала намера да се у Босни и Херцеговини изврши етничко чишћење, да је у Сарајеву убијена „неколицина цивила&qуот; и да је он наређивао да се не пуца у цивиле.
Живот Радована Караџића
- 1945. године: Рођен у Црној Гори
- 1960. године: Сели се у Сарајево
- 1968. године: Објављује збирку поезије
- 1971. године: Дипломира на медицинском факултету
- 1983. године: Постаје психолог београдског фудбалског тима Црвена звезда
- 1990. године: Постаје председник Српске демократске странке
- 1992. - 1996. године: Председник Републике Српске
- 1996. године: Нестаје из јавног живота, након расписивања међународне потернице за ратне злочине
- 2008. године: Ухапшен у Србији
- 2009. године: Почело суђење у Хагу
- 2016. године: Осуђен на 40 година затвора у првостепеном поступку за 10 од 11 тачака оптужнице
Песник и психијатар
Караџић је рођен 1945. године у Шавнику, у Црној Гори.
Његов отац Вук борио се на страни четника у Другом светском рату, и већи део Караџићевог детињства је провео скривајући се или у затвору. Мајка Јованка је сама подизала породицу и за сина је често говорила да је Караџић био пажљиво и вредно дете, те да јој је стално помагао код куће и на пољу. Био је „озбиљно дете, поштовао је старије и помагао друговима&qуот;, рекла је у интервјуу за једну домаћу телевизију по подизању оптужнице.
Караџић се почетком 1960-тих преселио у Сарајево, где је касније упознао супругу Љиљану, дипломирао медицину и почео да ради као психијатар у тамошњоој болници.
Од студентских дана је писао песме, али и пратио политику. Крајем 1980-тих, био је члан Зелене партије, али је 1990. заједно са Биљаном Плавшић и Николом Кољевићем, био један од оснивача Српске демократске странке у Босни.
Када је Босна и Херцеговина прогласила независност 1992, Караџић је, заједно са осталим српским политичарима, прогласио стварање независне Српске републике Босне и Херцеговине, касније назване Република Српска, са седиштем на Палама, предграђу Сарајева.
Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук
(ББЦ Невс, 03.20.2019)
