Верујете ли у Бога
Данас 10.04.2019 | Пише: Златко Паковић
Нова југословенска књижевност Како је застрашујућ опис спокојне природе, птичјег пева зарад пева, сунчевог зрака који се бесциљно пробија кроз лишће, треперења тог лишћа на благом ветру и подрхтавања паукове мреже међу гранама, у којој хлапи преостала кап росе на којој се огледа читав свет око ње, да нестане, у тој тачки, све са одразом оног човека којег у том спокоју природе кољу, у рату или миру, непријатељи као непријатеља.
Пирода се, с таквим догађајем у себи, чини као бездушно чудовиште. И није више нимало чудно што су они који су изумели и дијалектику и поетику, и демократију и позориште – стари Грци – веровали у ћудљиве, злураде богове. „Октобарски вјетар демобилише ислужено лишће са граба и букве.“ Ова нам реченица изнова разоткрива те, столећима у елегантне научне теорије и спектралне анализе, закамуфлиране бесне богове који сеју ратове као кугу међу
