Редитељ Младен Матичевић: „Што је човек старији, више тражи лепе ствари"

Младен Матичевић је у журби. Два дана пре премијере филма Небеска тема о музичару Влади Дивљану он јури с интервјуа на интервју. Али нема разлога за бригу - премијера филма у Сава центру на дан када би Дивљан напунио 61 годину, распродата је.

Ретког сунчаног мајског поподнева посетио је редакцију ББЦ на српском ради разговора о Дивљану, Арсену Дедићу, музици која је утицала на њега и разлозима зашто више воли документарце од играног филма.

Четири године након смрти једног од највољенијих аутора популарне музике у Југославији, филм који је Матичевић снимао са Дивљановим пријатељима у Београду, Загребу, Бечу, Ровињу и на Брачу, чека се са нестрпљењем.

Холивудски снови остварују се на истоку

Зашто ће бити важан „Последњи Србин у Хрватској&qуот;

Матичевић не размишља о очекивањима публике док ради на филму. Ипак свестан је да је многима стало да се Небеска тема сними.

Сећа се да је Мој занат, филм о Арсену Дедићу, снимао буквално „испод радара, па су се сви изненадили&qуот;, док се о филму у коме учествују, између осталог, Дарко Рундек, Бајага, Душан Којић Која, чланови Дивљанове породице, глумац Светозар Цветковић и некадашњи члан бенда Идоли, Срђан Шапер, већ годинама прича у јавности.

Идеја за документарни филм о Влади Дивљану пала му је на памет док је снимао претходни документарац у Загребу. „Он је тад имао концерт у Творници, желео сам да га видим и поздравим, али нешто је искрсло&qуот;, каже.

То је био Дивљанов последњи концерт у том граду, а врло брзо Матичевић је сазнао да је музичар болестан.

За почетак рада на филму најважније му је било да добије сагласност Дивљанове супруге, Дине Ђуровић за визију коју је имао.

Небеска тема се не бави интимним детаљима из Дивљановог живота, већ покушава да представи човека и уметника кроз пријатељства која је гајио годинама и песме које изводе најзначајни музичари из региона.

„Након рада на филму, мој доживљај Владе Дивљана није другачији, само је потврђено оно што сам о њему већ знао&qуот;, рекао је Матичевић који је музичара и познавао „али не превише добро, имам таман довољну дистанцу према њему.&qуот;

Као и многима, и овом редитељу, Дивљан је био рок звезда, али и човек који зрачи топлином.

„Влада Дивљан је национално благо Србије и бивше Југославије. У истој мери као што је то Арсен Дедић, који је стварао музику, писао поезију, сликао... био једна ренесансна појава&qуот;, објашњава своју фасцинацију херојима поп културе.

Филм о несталим бебама: Да ли су „Шавови” само српска прича

Душан Макавејев: Одлазак пионира црног таласа

Емотивни гето

Одрастао је на Звездари, са оцем је гледао филмове и то га је определило за данашњи посао. „Да ово не радим, вероватно би радио неки физички посао&qуот;, каже Матичевић. Факултет драмских уметности уписао је из првог покушаја.

Прве професионалне кораке направио је 1993. и Иваном Марковим снимајући филм Гето: Тајни живот града у продукцију Б92.

У филму, бубњар групе Електрични оргазам Горан Чајвада Чавке шета Београдом, који је измучен санкцијама и последицама рата, разговара са уметницима (Срђан Ђиле Марковић, Саша Марковић Микроб...) и посећује пробе колега музичара (Дарквуд даб, Деца лоших музичара, Партибрејкерс...).

Иако су сиромаштво, медији окренути пропаганди и безнађе у друштву присутни и данас, Матичевић каже да такав филм не би снимао поново. „Сада нисам толико гневан&qуот; тврди.

Чини му се да нема смисла коментарисати ствари у друштву на тај начин, јер живимо у времену апсурда.

„Сви ми који живимо овде да бисмо преживели окренули смо се на унутра.&qуот; Убеђен је да што је човек старији, више му значе лепе ствари.

Зато Небеску тему описује као филм о емоцијама. „На овај филм можете да поведете некога кога волите или особу коју желите да се заљуби у вас.&qуот;

Филм као уточиште

Иако је снимио два играна филма (Један на један, Заједно), познатији је као аутор документараца.

Њему је то поље веће слободе, јер је „живот много невероватнији од фикције&qуот;.

Зато му играни филм делује као „скупа екстраваганца&qуот; - редитељ чека годинама да га сними, а чини му се да публици филм више није значајан догађај.

И од сопственог живота направио је филм. Упркос неверици породице и пријатеља, спремао се за учешће на Београдском маратону и тај подвиг је овековечио у филму Како постати херој из 2007.

„То је било интерно зезање које су људи заволели, фора која је успела&qуот;, овако описује рад на свом првом „тркачком филму&qуот;.

Сличној теми вратио се у филму Трчи за живот, који прати доживљаје три атлетичара из Етиопије, који желе да добију азил у Србији.

Иако је замишљен као „комедија о три Етиопљанина који живе у селу Памбуковица код Уба&qуот;, филм је отишао у другом смеру - атлетичари нису добили азил и били су присиљени да се врате кући.

Одувек се дивио маратонцима, сматра да је тај „ментални склоп недокучив&qуот; и трчање доживљавао као метафору за храброст.

Фасцинација људима који се подвргавају огромним физичим напорима није ту стала - покушао је да сними филм Како остати херој. У тој улози би покушао да преплива Ламанш. Али та идеја није заинтересовала продуценте.

„Моја лична телевизија&qуот;

Док размишља шта ће радити следеће, као и многи бинџује серије, али и и пише сценарија.

Недавно су му се допале Нетфликсове крими серије Марцелла и Хаппи Валлеи, јер тврди да енглески аутори са мало средстава, одличном причом и глумцима пуно тога постижу.

Нека од тих знања имао је прилику да усвоји током рада на серији Беса, где је био сценариста под супервизијом британског аутора Тонија Џордана (Холби Цити, ЕастЕндерс, Лифе он Марс).

Радо би поновио то искуство, свестан да рад на серији није у потпуности ауторско дело, већ пристанак да се ради по идеји неког другог. „Без љутње&qуот;, додаје.

Тренутно не планира нови музички документарац, али је музика саставни део његовог живота. „Сад слушам реге, то ме тренутно вози&qуот; каже.

И док се у региону снимају историјске серије и филмови који се баве блиском прошлости, њега то не интересује.

„Нисам велики љубитељ историјских ствари, чим видим да људи нису обучени савремено, престане да ме занима&qуот;, каже. Ипак верује да постоји потреба за том врстом филмова, али да треба бити веома селективан у том процесу, јер „неко сними лош филм, за много година унапред ту тему дисквалификује.&qуот;

„Радије бих снимао филм о Леонарду Коену,&qуот; каже уз осмех.

(ББЦ Невс, 05.10.2019)