Reditelj Mladen Matičević: „Što je čovek stariji, više traži lepe stvari"

Mladen Matičević je u žurbi. Dva dana pre premijere filma Nebeska tema o muzičaru Vladi Divljanu on juri s intervjua na intervju. Ali nema razloga za brigu - premijera filma u Sava centru na dan kada bi Divljan napunio 61 godinu, rasprodata je.

Retkog sunčanog majskog popodneva posetio je redakciju BBC na srpskom radi razgovora o Divljanu, Arsenu Dediću, muzici koja je uticala na njega i razlozima zašto više voli dokumentarce od igranog filma.

Četiri godine nakon smrti jednog od najvoljenijih autora popularne muzike u Jugoslaviji, film koji je Matičević snimao sa Divljanovim prijateljima u Beogradu, Zagrebu, Beču, Rovinju i na Braču, čeka se sa nestrpljenjem.

Holivudski snovi ostvaruju se na istoku

Zašto će biti važan „Poslednji Srbin u Hrvatskoj"

Matičević ne razmišlja o očekivanjima publike dok radi na filmu. Ipak svestan je da je mnogima stalo da se Nebeska tema snimi.

Seća se da je Moj zanat, film o Arsenu Dediću, snimao bukvalno „ispod radara, pa su se svi iznenadili", dok se o filmu u kome učestvuju, između ostalog, Darko Rundek, Bajaga, Dušan Kojić Koja, članovi Divljanove porodice, glumac Svetozar Cvetković i nekadašnji član benda Idoli, Srđan Šaper, već godinama priča u javnosti.

Ideja za dokumentarni film o Vladi Divljanu pala mu je na pamet dok je snimao prethodni dokumentarac u Zagrebu. „On je tad imao koncert u Tvornici, želeo sam da ga vidim i pozdravim, ali nešto je iskrslo", kaže.

To je bio Divljanov poslednji koncert u tom gradu, a vrlo brzo Matičević je saznao da je muzičar bolestan.

Za početak rada na filmu najvažnije mu je bilo da dobije saglasnost Divljanove supruge, Dine Đurović za viziju koju je imao.

Nebeska tema se ne bavi intimnim detaljima iz Divljanovog života, već pokušava da predstavi čoveka i umetnika kroz prijateljstva koja je gajio godinama i pesme koje izvode najznačajni muzičari iz regiona.

„Nakon rada na filmu, moj doživljaj Vlade Divljana nije drugačiji, samo je potvrđeno ono što sam o njemu već znao", rekao je Matičević koji je muzičara i poznavao „ali ne previše dobro, imam taman dovoljnu distancu prema njemu."

Kao i mnogima, i ovom reditelju, Divljan je bio rok zvezda, ali i čovek koji zrači toplinom.

„Vlada Divljan je nacionalno blago Srbije i bivše Jugoslavije. U istoj meri kao što je to Arsen Dedić, koji je stvarao muziku, pisao poeziju, slikao... bio jedna renesansna pojava", objašnjava svoju fascinaciju herojima pop kulture.

Film o nestalim bebama: Da li su „Šavovi” samo srpska priča

Dušan Makavejev: Odlazak pionira crnog talasa

Emotivni geto

Odrastao je na Zvezdari, sa ocem je gledao filmove i to ga je opredelilo za današnji posao. „Da ovo ne radim, verovatno bi radio neki fizički posao", kaže Matičević. Fakultet dramskih umetnosti upisao je iz prvog pokušaja.

Prve profesionalne korake napravio je 1993. i Ivanom Markovim snimajući film Geto: Tajni život grada u produkciju B92.

U filmu, bubnjar grupe Električni orgazam Goran Čajvada Čavke šeta Beogradom, koji je izmučen sankcijama i posledicama rata, razgovara sa umetnicima (Srđan Đile Marković, Saša Marković Mikrob...) i posećuje probe kolega muzičara (Darkvud dab, Deca loših muzičara, Partibrejkers...).

Iako su siromaštvo, mediji okrenuti propagandi i beznađe u društvu prisutni i danas, Matičević kaže da takav film ne bi snimao ponovo. „Sada nisam toliko gnevan" tvrdi.

Čini mu se da nema smisla komentarisati stvari u društvu na taj način, jer živimo u vremenu apsurda.

„Svi mi koji živimo ovde da bismo preživeli okrenuli smo se na unutra." Ubeđen je da što je čovek stariji, više mu znače lepe stvari.

Zato Nebesku temu opisuje kao film o emocijama. „Na ovaj film možete da povedete nekoga koga volite ili osobu koju želite da se zaljubi u vas."

Film kao utočište

Iako je snimio dva igrana filma (Jedan na jedan, Zajedno), poznatiji je kao autor dokumentaraca.

Njemu je to polje veće slobode, jer je „život mnogo neverovatniji od fikcije".

Zato mu igrani film deluje kao „skupa ekstravaganca" - reditelj čeka godinama da ga snimi, a čini mu se da publici film više nije značajan događaj.

I od sopstvenog života napravio je film. Uprkos neverici porodice i prijatelja, spremao se za učešće na Beogradskom maratonu i taj podvig je ovekovečio u filmu Kako postati heroj iz 2007.

„To je bilo interno zezanje koje su ljudi zavoleli, fora koja je uspela", ovako opisuje rad na svom prvom „trkačkom filmu".

Sličnoj temi vratio se u filmu Trči za život, koji prati doživljaje tri atletičara iz Etiopije, koji žele da dobiju azil u Srbiji.

Iako je zamišljen kao „komedija o tri Etiopljanina koji žive u selu Pambukovica kod Uba", film je otišao u drugom smeru - atletičari nisu dobili azil i bili su prisiljeni da se vrate kući.

Oduvek se divio maratoncima, smatra da je taj „mentalni sklop nedokučiv" i trčanje doživljavao kao metaforu za hrabrost.

Fascinacija ljudima koji se podvrgavaju ogromnim fizičim naporima nije tu stala - pokušao je da snimi film Kako ostati heroj. U toj ulozi bi pokušao da prepliva Lamanš. Ali ta ideja nije zainteresovala producente.

„Moja lična televizija"

Dok razmišlja šta će raditi sledeće, kao i mnogi bindžuje serije, ali i i piše scenarija.

Nedavno su mu se dopale Netfliksove krimi serije Marcella i Happy Valley, jer tvrdi da engleski autori sa malo sredstava, odličnom pričom i glumcima puno toga postižu.

Neka od tih znanja imao je priliku da usvoji tokom rada na seriji Besa, gde je bio scenarista pod supervizijom britanskog autora Tonija Džordana (Holby City, EastEnders, Life on Mars).

Rado bi ponovio to iskustvo, svestan da rad na seriji nije u potpunosti autorsko delo, već pristanak da se radi po ideji nekog drugog. „Bez ljutnje", dodaje.

Trenutno ne planira novi muzički dokumentarac, ali je muzika sastavni deo njegovog života. „Sad slušam rege, to me trenutno vozi" kaže.

I dok se u regionu snimaju istorijske serije i filmovi koji se bave bliskom prošlosti, njega to ne interesuje.

„Nisam veliki ljubitelj istorijskih stvari, čim vidim da ljudi nisu obučeni savremeno, prestane da me zanima", kaže. Ipak veruje da postoji potreba za tom vrstom filmova, ali da treba biti veoma selektivan u tom procesu, jer „neko snimi loš film, za mnogo godina unapred tu temu diskvalifikuje."

„Radije bih snimao film o Leonardu Koenu," kaže uz osmeh.

(BBC News, 05.10.2019)