Dug zamenio šok-žvaku
RTS 30.07.2019
Otkad sam imala šest godina, slali su me ujutru da kasirki odnesem sitninu upakovanu u beli papir na kojem je pisalo pet ili deset dinara. Ona je tako mogla da vraća kusur, a ja sam učila da brojim. Danas je drugačije. Bar dva puta dnevno zadužujem se za jedan ili dva dinara.
Mama i baka su prodavačice iz obe smene znale po imenu, i svako jutro im se javljale sa "dobar dan, komšinice". Nije to bilo iz koristoljublja, ali se isplatilo. Kada su bile nestašice, mama bi ih zamolila da sačuvaju ulje ili mleko za moju sestru i mene, koje bismo zatim čekale u dugačkom redu. Ako bi se dogodilo da ga nestane, izvukle bi ga "ispod kase". I danas je slično, jedino što roba nestaje zato što je "na akciji", a ne zbog sankcija. Sitnine uvek fali,
