Za koga je sve Srbija navijala: Od „Trampe, Srbine" do neuzvraćene ljubavi

Građani Srbije često imaju favorita u međunarodnoj politici, od kog se očekuje da dođe i reši sve državne probleme.

„Tramp i Putin menjaju svet" i „Tramp vraća Srbiji Kosovo" - orilo se sa naslovica dva tabloida 2016. godine, obeležavajući trenutak kada je Donald Tramp postao američki predsednik, a Beograd je dobio bilborde sa natpisima „Trampe, Srbine".

Tri godine su prošle, novi američki izbori se približavaju, a Kosovo je i dalje tema već mesecima zaustavljenog dijaloga Beograda i Prištine.

Zato se oglasio šef srpske diplomatije Ivica Dačić, ističući ko je njegov favorit.

„Kao ministar spoljnih poslova, organizovaću formalizovanje podrške Trampu na sledećim izborima", izjavio je nedavno Dačić za Srpski telegraf.

„Ako to uradimo pametno i objedinimo te glasove, kojih nije malo, stvorićemo bolju poziciju u novoj administraciji", objasnio je on.

• Pet stvari koje su obeležile „Putindan“ u Beogradu
• Popravni ispiti Srbije i Francuske na svim poljima
• „Kosovo je Srbija“ na evrima i dolarima

Tramp nije Srbiji vratio Kosovo, ali smo slične stavove prema svetskim liderima viđali kroz čitav 20. vek.

„To je problem naše političke kulture - narod je sklon da veruje u kult ličnosti, zbog čega je čak i demokratizacija zemlje usporena", ističe Srđan Cvetković iz Instituta za savremenu politiku.

„Uvek se čeka da taj neki sveznajući vođa dođe i reši sve naše probleme, ljudi retko pomišljaju da sami nešto urade", dodaje on.

Koga su sve Srbi voleli?

Odnos prema svetskim liderima uvek se ogledao u aktuelnoj političkoj situaciji.

„Tokom Prvog svetskog rata bili su nam omiljeni francuski premijeri i predsednici i njima smo davali nazive ulica", kaže Nikola Milikić iz Istorijskog muzeja Srbije.

Cvetković dodaje da je su u to vreme pre svega intelektualci bili uz Francusku.

„Tu je i taj mit da su poslednje reči kralja Aleksandra u Marseju bile 'čuvajte mi Jugoslaviju i prijateljstvo sa Francuskom'", ističe Cvetković.

„To nije tačno, ali je narod tu rečenicu zapamtio".

Onda je došao Drugi svetski rat, neko crvenije doba i Hladni rat.

Da li je tu bilo mesta za ljubav prema nekom drugom osim prema drugu Titu?

„Odlazak Tita u Ameriku kod Kenedija je bio veliki događaj za Jugoslaviju i odlično propraćen, ali koliko je narod nešto od njega očekivao - zaista sumnjam", kaže Milikić.

„Ipak je on bio američki predsednik, a voleti američkog predsednika tokom SFRJ nije bilo baš pametno", dodaje on.

Cvetković ističe da je ipak „bila velika žal za Kenedijem kad je ubijen".

Istok

Ipak, ljubav je uglavnom bila usmerena ka Istoku, navode istoričari.

„Najčešće su to bili ruski carevi i vladari sa Istoka, poput cara Nikolaja, Staljina i Putina", ističe Cvetković.

„Uvek je postojao taj sentiment u narodu prema Rusiji i ti ljudi su uglavnom imali taj emotivniji odnos prema politici, čekajući da prijatelji dođu i reše stvar."

Ipak, nisu ni tu uvek cvetale ruže.

Tito i Staljin su se razišli 1948. godine, pa je Ilija Čvorović u „Balkanskom špijunu" morao da sliku ruskog lidera zakopa u podrumu.

„Odnos SFRJ i SSSR-a je funkcionisao po principu toplo-hladno", kaže Milikić.

„Otoplio je posle Staljinove smrti, kada je vlast preuzeo Hruščov, ali je veoma brzo ponovo zahladno. Taj princip otopljavanja i zahlađivanja je funkcionisao sve do pada Berlinskog zida".

Zato SFRJ nije htela da se pridruži nijednom bloku, već je izabrala treći - nesvrstani - put.

Milikić kaže da su „nešto više pažnje od sovjetskih i američkih lidera dobijali Hajle Selasije, Nehru i Naser, ali je i to bilo kontrolisano".

„Sumnjam da je ljubav prelazila granice, kao što danas očigledno prelazi prema Putinu. Tito je ipak bio Tito", ocenjuje on.

Šta je bio Dačićev cilj

Spoljnopolitički analitičar Boško Jakšić za BBC na srpskom kaže da Dačić šalje vetar u leđa zbog onoga što naziva „novog pristupa SAD rešenju kosovskog pitanja".

Međutim, kako navodi, „to se ne saopštava ovako javno".

„U krajnjoj liniji - šta ako Tramp izgubi? Sami bismo zatvorili vrata komunikacije sa nekom budućom administracijom".

Dačić kaže da u Americi živi oko 650.000 Srba „koji ionako glasaju za Trampa", dodajući da su glasove dijaspore objedinili i Albanci.

„Naravno da u Americi postoji sistem lobiranja i da određene etničke zajednice uvek imaju neke favorite", kaže Jakšić.

„Ali da li smo čuli Edija Ramu ili Hašima Tačija da javno pozivaju Albance da glasaju za Trampa? Ili izraelske lidere da pozivaju jevrejsku dijasporu?"

„Mislim da se to tako ne radi... Ne deluje diplomatski".

Kako kaže, bolje je za države poput Srbije da se ne angažuju javno po tom pitanju.

„Setimo se da je predsednik Vučić bio na ledu zbog donacija Klintonovoj fondaciji usred predsedničke kampanje", ističe Jakšić.

Od „Trampe, Srbine" do neuzvraćene ljubavi

Jugoslavija se raspala, stigle su burne devedesete i odnos Jugoslavije i SAD je naglo zahladneo.

Američka administracija je odmah podržala nezavisnost Kosova, zbog čega mnogi u Srbiji Ameriku vide kao „neprijateljsku državu".

A onda je Tramp na izborima pobedio Hilari Klinton.

„Oduševljenje Trampom među Srbima je više bio vid kontre američkoj politici i Klintonovima, podrška menjanju vlasti ne, ne Trampu kao Trampu", kaže Cvetković.

Iako su tabloidi slavili Trampov dolazak, ubrzo je bilo jasno da se ništa neće promeniti.

Tramp je, na primer, već u februaru 2017. predsedniku Hašimu Tačiju čestitao godišnjicu nezavisnosti Kosova.

„Sjedinjene Države su sa građanima Kosova slavile zlatnu medalju na Olimpijskim igrama i ulazak vaše reprezentacije u FIFA", naveo je Tramp u pismu.

Potvrda je stigla od tadašnje ambasadorke SAD u Ujedinjenim nacijama Niki Hejli koja je navela da Kosovo zaslužuje da bude punopravni član UN.

„Očekivati da će Amerika odustati od podrške nezavisnom Kosovu je čista halucinacija", navodi Boško Jakšić.

„Nezavisnost Kosova je zakovana u američkoj spoljnoj politici i sve se vrti oko američke vizije rešenja međusobnog priznanja".

Deset godina nakon proglašenja nezavisnosti, Kosovo je priznalo više od 100 zemalja. Ipak, tačan broj nije poznat.

Priština navodi brojku od 116 zemalja, a Beogradu kažu da ih je daleko manje.

Među zemljama Evropske unije koje nisu priznale Kosovo su Španija, Slovačka, Kipar, Grčka i Rumunija, a kada je reč o svetskim silama, to su Rusija, Kina, Brazil i Indija.

Kosovo je od 2008. godine postalo član nekoliko međunarodnih organizacija, kao što su MMF, Svetska banka i FIFA, ali ne i Ujedinjene nacije.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

(BBC News, 08.08.2019)