За кога је све Србија навијала: Од „Трампе, Србине" до неузвраћене љубави

Грађани Србије често имају фаворита у међународној политици, од ког се очекује да дође и реши све државне проблеме.

„Трамп и Путин мењају свет&qуот; и „Трамп враћа Србији Косово&qуот; - орило се са насловица два таблоида 2016. године, обележавајући тренутак када је Доналд Трамп постао амерички председник, а Београд је добио билборде са натписима „Трампе, Србине&qуот;.

Три године су прошле, нови амерички избори се приближавају, а Косово је и даље тема већ месецима заустављеног дијалога Београда и Приштине.

Зато се огласио шеф српске дипломатије Ивица Дачић, истичући ко је његов фаворит.

„Као министар спољних послова, организоваћу формализовање подршке Трампу на следећим изборима&qуот;, изјавио је недавно Дачић за Српски телеграф.

„Ако то урадимо паметно и објединимо те гласове, којих није мало, створићемо бољу позицију у новој администрацији&qуот;, објаснио је он.

• Пет ствари које су обележиле „Путиндан“ у Београду
• Поправни испити Србије и Француске на свим пољима
• „Косово је Србија“ на еврима и доларима

Трамп није Србији вратио Косово, али смо сличне ставове према светским лидерима виђали кроз читав 20. век.

„То је проблем наше политичке културе - народ је склон да верује у култ личности, због чега је чак и демократизација земље успорена&qуот;, истиче Срђан Цветковић из Института за савремену политику.

„Увек се чека да тај неки свезнајући вођа дође и реши све наше проблеме, људи ретко помишљају да сами нешто ураде&qуот;, додаје он.

Кога су све Срби волели?

Однос према светским лидерима увек се огледао у актуелној политичкој ситуацији.

„Током Првог светског рата били су нам омиљени француски премијери и председници и њима смо давали називе улица&qуот;, каже Никола Миликић из Историјског музеја Србије.

Цветковић додаје да је су у то време пре свега интелектуалци били уз Француску.

„Ту је и тај мит да су последње речи краља Александра у Марсеју биле 'чувајте ми Југославију и пријатељство са Француском'&qуот;, истиче Цветковић.

„То није тачно, али је народ ту реченицу запамтио&qуот;.

Онда је дошао Други светски рат, неко црвеније доба и Хладни рат.

Да ли је ту било места за љубав према неком другом осим према другу Титу?

„Одлазак Тита у Америку код Кенедија је био велики догађај за Југославију и одлично пропраћен, али колико је народ нешто од њега очекивао - заиста сумњам&qуот;, каже Миликић.

„Ипак је он био амерички председник, а волети америчког председника током СФРЈ није било баш паметно&qуот;, додаје он.

Цветковић истиче да је ипак „била велика жал за Кенедијем кад је убијен&qуот;.

Исток

Ипак, љубав је углавном била усмерена ка Истоку, наводе историчари.

„Најчешће су то били руски цареви и владари са Истока, попут цара Николаја, Стаљина и Путина&qуот;, истиче Цветковић.

„Увек је постојао тај сентимент у народу према Русији и ти људи су углавном имали тај емотивнији однос према политици, чекајући да пријатељи дођу и реше ствар.&qуот;

Ипак, нису ни ту увек цветале руже.

Тито и Стаљин су се разишли 1948. године, па је Илија Чворовић у „Балканском шпијуну&qуот; морао да слику руског лидера закопа у подруму.

„Однос СФРЈ и СССР-а је функционисао по принципу топло-хладно&qуот;, каже Миликић.

„Отоплио је после Стаљинове смрти, када је власт преузео Хрушчов, али је веома брзо поново захладно. Тај принцип отопљавања и захлађивања је функционисао све до пада Берлинског зида&qуот;.

Зато СФРЈ није хтела да се придружи ниједном блоку, већ је изабрала трећи - несврстани - пут.

Миликић каже да су „нешто више пажње од совјетских и америчких лидера добијали Хајле Селасије, Нехру и Насер, али је и то било контролисано&qуот;.

„Сумњам да је љубав прелазила границе, као што данас очигледно прелази према Путину. Тито је ипак био Тито&qуот;, оцењује он.

Шта је био Дачићев циљ

Спољнополитички аналитичар Бошко Јакшић за ББЦ на српском каже да Дачић шаље ветар у леђа због онога што назива „новог приступа САД решењу косовског питања&qуот;.

Међутим, како наводи, „то се не саопштава овако јавно&qуот;.

„У крајњој линији - шта ако Трамп изгуби? Сами бисмо затворили врата комуникације са неком будућом администрацијом&qуот;.

Дачић каже да у Америци живи око 650.000 Срба „који ионако гласају за Трампа&qуот;, додајући да су гласове дијаспоре објединили и Албанци.

„Наравно да у Америци постоји систем лобирања и да одређене етничке заједнице увек имају неке фаворите&qуот;, каже Јакшић.

„Али да ли смо чули Едија Раму или Хашима Тачија да јавно позивају Албанце да гласају за Трампа? Или израелске лидере да позивају јеврејску дијаспору?&qуот;

„Мислим да се то тако не ради... Не делује дипломатски&qуот;.

Како каже, боље је за државе попут Србије да се не ангажују јавно по том питању.

„Сетимо се да је председник Вучић био на леду због донација Клинтоновој фондацији усред председничке кампање&qуот;, истиче Јакшић.

Од „Трампе, Србине&qуот; до неузвраћене љубави

Југославија се распала, стигле су бурне деведесете и однос Југославије и САД је нагло захладнео.

Америчка администрација је одмах подржала независност Косова, због чега многи у Србији Америку виде као „непријатељску државу&qуот;.

А онда је Трамп на изборима победио Хилари Клинтон.

„Одушевљење Трампом међу Србима је више био вид контре америчкој политици и Клинтоновима, подршка мењању власти не, не Трампу као Трампу&qуот;, каже Цветковић.

Иако су таблоиди славили Трампов долазак, убрзо је било јасно да се ништа неће променити.

Трамп је, на пример, већ у фебруару 2017. председнику Хашиму Тачију честитао годишњицу независности Косова.

„Сједињене Државе су са грађанима Косова славиле златну медаљу на Олимпијским играма и улазак ваше репрезентације у ФИФА&qуот;, навео је Трамп у писму.

Потврда је стигла од тадашње амбасадорке САД у Уједињеним нацијама Ники Хејли која је навела да Косово заслужује да буде пуноправни члан УН.

„Очекивати да ће Америка одустати од подршке независном Косову је чиста халуцинација&qуот;, наводи Бошко Јакшић.

„Независност Косова је закована у америчкој спољној политици и све се врти око америчке визије решења међусобног признања&qуот;.

Десет година након проглашења независности, Косово је признало више од 100 земаља. Ипак, тачан број није познат.

Приштина наводи бројку од 116 земаља, а Београду кажу да их је далеко мање.

Међу земљама Европске уније које нису признале Косово су Шпанија, Словачка, Кипар, Грчка и Румунија, а када је реч о светским силама, то су Русија, Кина, Бразил и Индија.

Косово је од 2008. године постало члан неколико међународних организација, као што су ММФ, Светска банка и ФИФА, али не и Уједињене нације.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 08.08.2019)