Ко (ни)је за плес
РТС 11.08.2019
Данашњи (неверзирани) слушаоци музике из доба класике, подједнако као и савременици стваралаца из ове епохе, могу да остану збуњени тиме колико се Бетовенов стил разликује од Моцартовог. Или Глуковог, или Хајдновог. Тројица потоњих су им уистину ближа и јаснија за процену, у односу на неку неочекивану бетовеновски оркестрирану буку у којој можда и не препознају оно што за њих значи музика.
Објашњење је, међутим, крајње једноставно. Сва музика 18. столећа је музика за игру. Игра је симетрични модел корака који су нам угодни за кретање, а њена музика је симетрични модел звука који је пријатно слушати, чак и ако по њему не играмо. Ови звучни модели, иако у почетку једноставни попут шаховске табле, хармонијом су се продуживали, развијали и обогаћивали, досегнувши, примерице, изглед персијских ћилима. А композитори који су их творили тешко да су и
