Mančester junajted: Film o ser Metu Bezbiju i „jedna od najvećih fudbalskih priča”

Novi dugometražni dokumentarac opisuje kako je ser Met Bezbi vodio Mančester junajted od ruševina Drugog svetskog rata, preko tragične avionske nesreće u Minhenu, sve do evropske slave.

Za mnoge savremene navijače Mančester junajteda, bivši menadžer ser Aleks Ferguson je GOAT (Najveći svih vremena).

Međutim, za jednu od Junajtedovih legendi Ferguson će zauvek biti samo „šegrt" drugog velikog Škota.

• Od Partizanovih beba do džinova sa Old Traforda
• Partizan - Mančester Junajted: Dobra igra i poraz beogradskog tima
• Kad Crveni đavoli nalete na ćirilicu: „Zašto samo Mata piše normalno“

„Mat Bezbi je Mančester junajted", kaže Džon Aston junior, nekadašnji član ekipe koja je 1968. osvojila Kup šampiona.

„Imao je veoma dobrog šegrta u Aleksu Fergusonu, ali on je čovek koji je sve izgradio i on je taj koji je ucrtao Mančester na mapu sveta."

Aston je igrao na jednom krilu, a slavni Džordž Best na drugom, kada je Bezbijev Junajted postao prvi engleski klub na vrhu evropskog fudbala.

Danas ima 72 godine i stao je pred kamere - uz bivše saigrače Denisa Loa, Pedija Kreranda i Aleka Stepnija, kao i Bezbijevog naslednika Vilfa Makginisa - u filmu koji objašnjava legendu i nasleđe Meta Bezbija.

Od Brosa do Bezbija

Naziv dokumentarca je Bezbi, a režirao ga je Džo Perlman, autor Klase '92 i filma After The Screaming Stopso bendu Bros, za koji je bio nominovan za Baftu.

„Bilo je toliko sličnosti u njihovim pričama da mi je to delovalo kao sasvim prirodan potez", šali se on, govoreći o prelasku sa braće Gos iz Bros benda na Bezbija.

Režiser je pričao sa prijateljima, porodicom i bivšim saigračima fudbalske legende kako bi ispričao „jednu od najvećih fudbalskih priča".

„Ne postoji niko u ovom sportu ko ima zanimljiviju priču od ser Meta Bezbija", izjavio je Perlman, inače navijač Sanderlenda.

Oči su mu se zažarile kad je - uz pomoć biografa Ejmona Danfija, Petrika Barklija i Roja Kavanoa - otkrio do sada nepoznate intervjue sa često „rezervisanim" Bezbijem.

Potom je rešio da pokuša da „rasvetli ko je Bezbi" i objasni zašto ljudi o njemu govore sa takvim poštovanjem.

„Svi su imali grandiozne reči hvale za njega, kao što su: 'Trebalo je da bude premijer ili papa'."

• Deca poznatih sportista u Srbiji: „Pritisak je veliki“
• Upoznajte klub koji ima dušu - za njega su navijači davali krv i sami gradili stadion
• Seoski fudbal na britanski način

'Upečatljiva pojava'

Bezbi je kao fudbaler igrao za Junajtedove rivale Mančester siti i Liverpul, a tokom rata služio je kao vojni oficir za obuku/fudbalski trener, pre nego što je u oktobru 1945. godine prihvatio prvi pravi menadžerski posao u Junajtedu.

Sa klubom u dugovima i bombardovanim stadionom Old Traford, angažovanje neproverenog Bezbija doživljeno je kao veliki rizik. Međutim, trener „naprednih shvatanja" koji je nadgledao renoviranje terena ostao je tamo 25 godina.

Aston ga se seća kao „moralnog čoveka" veoma „upečatljive pojave", ističući kako bi, „kad bi se pojavio u svlačionici, uvek zavladala tišina".

On nije zaboravio ni kako je Bezbi bio „blizak" sa investitorima kluba.

„Imao je nešto što prosto ne može da se izmeri", kaže on.

'Opsesija mladošću'

U filmu se navodi kako se Bezbi, nakon što je 1956. osvojio drugu titulu, oglušio o Fudbalsku asocijaciju Engleske da bi njegove „Bebe" postale prvi engleski klub koji se takmiči u Evropi - proglasivši fudbal „svetskom igrom".

Režiser Bezbijevu opsesiju da neguje mlade igrače objašnjava činjenicom da je kao dete, u Lanarkširu, odrastao bez oca i strica - koji su ubijeni u Prvom svetskom ratu.

„On je čovek koji je bio opsednut mladošću, zato je razumeo da ako mlade igrače oblikujete prema svom modelu, u okviru svog kluba, oni će time samo postati još bolji", dodaje Perlman.

„Mislim da je novinar i navijač Junajteda Majkl Krik to lepo sročio u filmu, rekavši da su mladi u klubu odrastali zajedno. Tako su je nastajao savršen tim koji je igrao tačno po diktatu Meta Bezbija.

„Imati tu sposobnost predviđanja sa 48 godina apsolutno je zaprepašćujuće."

'Prekretnica'

Film se, naravno, bavi i avionskom nesrećom iz 1958. u Minhenu, tokom povratka posle nerešene utakmice Evropskog kupa odigrane u Jugoslaviji, protiv Crvene zvezde na stadionu JNA.

Stradalo je 23 ljudi, uključujući osoblje kluba, novinare i osam Bezbijevih mladih zvezda - među kojima je bio i tada dominantni Dankan Edvards.

Bezbi se dugo u bolnici borio za svoj život, probušenih pluća i slomljenih nogu.

Perlman smatra da je tragedija i krivica koju je osećao zbog toga što ih je poveo u Evropu „predstavljalo veliku prekretnicu i za Mančester junajted i za samog Bezbija."

Da njegova supruga Džin nije insistirala na tome da nastavi dalje, zarad „izgubljenih dečaka", autor filma misli da bi Bezbi odustao.

„Od prvog menadžera u trenerci svih vremena, koji igra zajedno sa igračima, do Minhena, kada je Bezbi praktično izgubio vlastitu decu i ustukao", kaže Perlman.

„Jedna od prvih njegovih rečenica iz prvog intervjua nakon povratka fudbalu, glasila je: 'Fudbal je biznis. Nekad je bio sport, sad je biznis'.

„Kad on izgovori tako nešto - čovek koji je obožavao sport, vi onda vidite da se on promenio kao osoba. Mislim da je bilo važno za nas da pokušamo to da dočaramo."

Kakav fudbal je podučavao Met Bezbi

Kad se vratio na noge i „posvetio se tome", Bezbi je krenuo da gradi novi tim za novu deceniju.

Bobi Čarlton, Denis Lo i Džordž Best svi su osvojili Zlatnu loptu - što je u Mančesterovih igrača pošlo za rukom još samo Kristijanu Ronaldu - dok je Junajted „rokenrol fudbalom" žario i palio, osvajajući domaće šampionate i kupove.

Perlman ističe kako se Bezbi konstantno nalazio na „pročelju svake ere".

„Sa Bebama je bio lice posleratne Engleske, vrativši zabavu među radničku klasu", kaže on.

„Potom je šezdesetih imao Besta, sa čupavom bitlsovskom frizurom i taj uzbudljivi tim koji je bio otelotvorenje vremena."

Bivši vezni igrač Krerand u filmu izjavljuje kako su svi za Bezbija želeli da osvoje Kup šampiona. Kada je taj Sveti gral 1968. konačno dostignut, bila je to gorko-slatka pobeda zbog duhova iz Minhena.

Aston, koji drži štand sa hranom za kućne ljubimce u Glosopu, nedaleko od Mančestera, bio je sa 20 godina drugi najmlađi igrač i tom timu, što mu je bilo „veoma čudno".

Kako kaže, trebalo mu je čitavih deset godina da u potpunosti shvati uticaj onoga što se desilo preživelima iz Minhena kao što su Bezbi, Čarlton i odbrambeni igrač Bil Folks.

https://twitter.com/altitudefilms/status/1189918271916695554?s=12

„Ponovo izgraditi sve za tako kratak vremenski period - ne samo da klub ponovo profunkcioniše, već i da postane evropski šampion... Tek kad sam napunio 30 godina, jednog dana sam seo i pomislio: 'Kakvo dostignuće'.

„Posle utakmice ljudi kao što su Folks i Čarlton uopšte nisu slavili - samo su mirno otišli u krevet, zato što mora da su se živo sećali momaka sa kojima su igrali i koje su izgubili."

Ipak, Bezbi nije sam menjao tok engleske fudbalske istorije. Pomagao mu je pouzdani broj dva, Džimi Marfi - „kralj timske priče" - kog je upoznao preko fudbalskog angažmana u vojsci.

Marfi je propustio avionsku nesreću u Minhenu zato što je u tom trenutku predvodio velšku fudbalsku reprezentaciju. Njegov sin, Džimi Marfi junior - koji se takođe pojavljuje u filmu - kaže da su njih dvojica bili kao nokat i meso.

„Met je voleo da izlazi i provodi se po restoranima, da igra golf i pomalo se kocka. Moj tata je voleo dobru cigaru i da popije pivo", kaže on.

Ako si dovoljno dobar, dovoljno si mator

Novinari dokumentarac o Bezbiju opisuju kao „neku vrstu prikvela za Klasu'92".

Dva diplomca te klase, Rajan Gigs i Gari Nevil, pojavljuju se pred kraj filma da bi pokazali vezivno tkivo od Bezbijevih Beba do Fergijevih trostrukih šampionskih Žutokljunaca i svega posle njih.

„Metovo ime nosu posebnu težinu u fudbalu, kao Brajan Klo ili Bil Šenkli - iz različitih razloga - zato što je on proizveo 'klub koji igra fudbal'", zaključuje Marfi.

„Oni su isticali da mladi igrači mogu da uspeju... Samo ako im se ukaže prilika."

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

(BBC News, 11.07.2019)